Kontrastov prevod ZEMLJMORJA Ursule LeGvin

Kontrastovi prevodi ZEMLJOMORJA Ursule LeGvin (2018; LeGuin, EARTHSEA) identični su starim Polarisovim/Familetovim prevodima Sonje Janoski* i Mirjane Živković (1988, 2002). Sve originalne delove ove tetralogije prevela je u Kontrastu, prema impresumu, Mia Kefer / Mia Pfefer / Mirjana Kefer (u knjigama i na sajtu izdavača navodi se nekoliko verzija imena). Izuzev povremenih interpunkcijskih intervencija, retkih leksičkih dorada i ispravki kucačkih grešaka, prevodi su u potpunosti prekopirani iz ranijih izdanja.

        O ranijim malverzacijama i kiksevima izdavačke kuće Kontrast sa prevodima pisali su (može se izguglati):

— Muharem Bazdulj, „Vinaver(i) iz Klaoničke ulice“, Politika; tekst je o plagijatima starijih prevoda nekih klasičnih dela koje je nepotpisane ili drugačije potpisane Kontrast objavljivao kao svoje.

— Drinka Gojković, „Jesmo li izgubili ESTETIKU OTPORA?“, Vreme; reagovanje na vrlo loš prevod remek-dela savremene nemačke proze, ESTETIKE OTPORA Petera Vajsa (Peter Weiss, DIE ÄSTHETIK DES WIDERSTANDS, 1975) sa pratećom analizom najgrđe prevedenih delova.

  

 

Mirjana Živković je izuzetna prevoditeljka uz čije sam radove odrastao. ZEMLJOMORJE ili MESIJA DINE su mi zbog njenog toplog, meditativnog i nepretenciozno maštovitog stila prevoda i danas među omiljenim fantazijskim štivima. Sa Sonjom Janoski i njenim prevodima skoro eksperimentalnih dela Džefa Vandermera (VENIS U PODZEMLJU, 2003, Moć knjige) i Pola di Filipa (GODINA U LINEARNOM GRADU, 2003, Moć knjige) upoznao sam se i zavoleo alternativnu fantastiku. U istoj ediciji objavljen je i roman STANICA PERDIDO Čajne Mjevila (China Mieville, PERDIDO STREET STATION, 2000, Macmillan; 2003, Moć knjige), za tadašnjeg mene čudo neviđeno pisano mešavinom kiberpankovskog, viktorijanskog i majakovskolikog jezika — knjigu je takođe prevela Mirjana Živković. Do dana današnjeg je ovo delo u mojem TOP10 bez obzira na raspoloženje i lelujanja u ukusu. Hoću reći: prevodi su umetnička dela, a MŽ i SJ su velemajstorke. Ukrasti od njih je je zločin ništa manji od nalepljivanja tuđeg imena na SEOBE i HAMLET.

  

____
* U Familetovim izdanjima je potpisana kao Sonja Jankovski.

Ljudožderska terapija

Uživam trenutno u HOLLY (2023, Scribner), najnovijem krimi romanu Stivena Kinga, između ostalog zbog negativaca. Ubice u ovom delu su dopadljiv, stariji bračni par univerzitetskih profesora — profesorka književnosti i kreativnog pisanja & profesor emeritus biologije — koji svoje žrtve, obično studente i kolege, mame, zarobljavaju, muče i čereče u svojoj lepoj viktorijanskoj kući blizu fakulteta. Ova premisa mi se strašno sviđa. Preko glave su mi se popeli likovi profesora književnosti u modernim filmovima, serijama i prozi koji večito pate od kriza srednjih godina, enuija, problema sa nepriznatošću, erektilnih disfunkcija, snova o tome da postanu šefovi katedre, raspadajućih brakova, studentskih afera i izgaranja od želje da napišu roman ili zbirku madrigala ili štaveć. Šta smo mi književnici bogu zgrešili pa nas uvek predstavljaju kao njanjave i iritantno melahnolične? Zašto neko ne napravi seriju o krizi identiteta profesora tehničkog ili fizike?

Elem, više se pronalazim u liku Kingovih profesora. Njihove životne muke svakodnevnije su prirode, pa im probleme ne nanose duševni izazovi, već reuma, artritis, išijas, bolna kolena i upaljeni kukovi. Kako bi ublažili sve jače bolove svojih krhkih, penzionerskih tela, udružuju snage (dugo su u braku i vrlo su skladni partneri) i okreću se kanibalizmu — proždirući mozgove žrtvava, mažući njihovo salo na zglobove i t. sl. Ne podržavam ljudoždersku terapiju (držim se za sada kolagena), ali takve muke su mi ljudske i zanimljive.

Louise Glück, Matins (THE WILD IRIS) / Luiz Glik, Jutrenje (DIVLJI IRIS)

You want to know how I spend my time?
I walk the front lawn, pretending
to be weeding. You ought to know
I’m never weeding, on my knees, pulling
clumps of clover from the flower beds: in fact
I’m looking for courage, for some evidence
my life will change, though
it takes forever, checking
each clump for the symbolic
leaf, and soon the summer is ending, already
the leaves turning, always the sick trees
going first, the dying turning
brilliant yellow, while a few dark birds perform
their curfew of music. You want to see my hands?
As empty now as at the first note.
Or was the point always
to continue without a sign?

___

Želiš li da znaš kako provodim vreme?
Hodam po travnjaku i pretvaram se
da plevim korov. Treba da znaš
da ja nikad ne plevim korov — klečim i čupam
busenove deteline iz cvetnih gredica: zapravo
tražim hrabrost, neki dokaz
da će mi se život promeniti, mada
to traje čitavu večnost, proveravanj
svakog busena u potrazi za simboličnim
listom, a letu će uskoro kraj, lišće
već menja boju, isprva uvek na
obolelim stablima, venući blistavožuto
postaje, dok nekoliko tamnih ptica izvodi
muzičku završnicu. Da mi vidiš ruke?
Prazne su kao i kod prvog tona.
Ili je smisao oduvek bio u tome
da se istraje bez znamena?

(prev. Alen Bešić, 2023, Kontrast)

 

G. Kafka, objasnite mi PREOBRAŽAJ

 

Kafkologija je šou. Ovo pismo očajnog čitaoca PREOBRAŽAJA nalazi se kao epigraf u: Mark M. Anderson (ed.), Susan Bernofsky (trans.), A NORTON CRITICAL EDITION: FRANC KAFKA, THE METAMORPHOSIS, 2016, W. W. Norton & Company. Pismo je na engleski prevela pomenuta S. Bernofski a prvobitno je objavljeno u: Oxforder Quartheft 17 (Die Verwandlung), ed. Roland Reuss & Peter Staengle, 2003, Stroemfeld.

Prelepi spisak (Luiz Glik, DIVLJI IRIS)

Veliki sam spiskoljubac i moj novi simpy je sadržaj zbirke DIVLJI IRIS američke pesnikinje Luiz Glik (prev. Alen Bešić, 2023, Kontrast; Louise Glück, THE WILD IRIS, 1992, The Ecco Press). Mogu ovu divotu razgledati do besvesti. Sviđaju mi se nazivi biljaka & ponavljanja crkvenih službi. Kao da su predamnom raspored molitava i herbarijum u istoj neobjašnjivoj tabeli.

Nenapisana remek-dela Ane Frank

Čitam DNEVNIK ANE FRANK prvi put posle detinjstva i sve više bivam uveren da je smrt mlade spisateljice ovog dela jedna od najvećih ne samo ljudskih, već i književnih tragedija modernog doba. Da Ana Frank nije stradala u Holokaustu, bila bi jedna od velikih autorki XX veka. Fasciniran sam da je ova introspektivna, ranjiva, samoironična, ljudska i neverovatno obzervantna ispovest napisana od strane deteta koje nije doživelo šesnaesti rođendan. Ana je vatra živa & svojim starmalim umom i britkim jezikom nikom ne ostaje dužna (kao i svaka inteligetna i verbalno slobodna tinejdžerka); ali je u duši čisto i pametno dete svesno tuđih bagova, a svojih još više. Osvešćena je ona da njena narav i svetonazori nekad vode pravo u destrukciju, ali nešto u podjednakoj meri goblinsko i viteško u njoj i dalje tera napred. Tu nastaju njene male interpersonalne adolescentske tragedijice i razdori sa drugima. Neke stvari pošten čovek ne može da oćuti, a Anu posebno povređuju fejkeri, zatucani, dvolični i neempate. Sam uvod u DNEVNIK svedoči da je Ana posedovala emotivnu inteligenciju i želju za ljudskim vezama kakvu mnogi ne razviju ni do srednjeg životnog doba. Plus: spisateljsku veštinu da svoj unutrašnji glas zapisuje vešto, harizmatično i iskreno. Ostali smo bez ko zna koliko Aninih remek-dela.

Petnaest dinara

Jutros sam pročitao da će se iznajmljivanje knjiga iz biblioteka — gradskih, univerzitetskih, naučnih, svejedno — uskoro naplaćivati petnaest dinara po komadu, to jest knjizi. Vest ide ovako (citat, Direktno.rs, 13avg24):

Odlukom Vlade Republike Srbije od januara 2025. godine svaka knjiga u bilo kojoj biblioteci u Srbiji koja se iznajmi na čitanje, moraće da se plati 15 dinara Organizaciji za ostvarivanje reprografskih prava. Ta odluka je objavljena u Službenom glasniku 50 od 7. juna ove godine. Iako se u bibliotekačkim krugovima vodi oštra polemika, odluka je doneta i mora se poštovati.

U objašnjenju zašto je tako navodi se da ova Organizacija za ostvarivanje reprografskih prava (OORP) ima prava na poslugu, po Zakonu o autorskim pravima i da je doneta tarifa koja je objavljena u Službenom glasniku, a prethodno je Zavod za intelektualnu svojinu Srbije doneo rešenje kojim se potvrdila tarifa OORP.

Kraj citata. Vest nije preneo nijedan drugi medij pa i dalje ne znam o čemu se tačno radi & kako će se taksa od petnaest dinara manifestovati — da li je plaćaju bibliteke? ili korisnici? kome idu pare od čitanja Stevana Sremca ili Svetlane Velmar Janković? hoće li članarine javnih biblioteka i univerzitetske školarine zbog ovoga porasti? hoće li deca, studenti i odrasli morati da nose kusur kada budu posećivali svoje biblioteke? Nadam se da sam nešto pogrešno shvatio, jer u suprotnom prisustvujemo anticivilizacijskom razbojništvu. Biblioteke i u njima zaposleni bibliotekari predstavnici su svetle ideje da su knjige sveopšte, dostupno i što je više moguće besplatno ljudsko pravo. Stvar je tu jasna i nikakvih kompromisa ne sme biti, pa ni u pravcu profita advokatsko-izdavačkih-pseudoknjiževnih konfederacija. Ako je grebanje bibliotečkih korisnika za nekog opravdan način namicanja novčanog prihoda, rekao bih da su promašili zanat i da književnost nije za njih.

Pratim slučaj poput kobre. Prisećam se ujedno i izvrsnog članka književnog istoričara, teoretičara, profesora i pisca Pavla Pavičića „Prijedlog za ukinuće hrvatske književnosti“ (2013, Časopis Forum; u celosti se može pročitati na mvinfo.hr).

 

Kao zlato

Nije bitna medalja — bitno je izdignuće. Uspeh je što su uopšte izašli i, da citiram Jovanu, stojali na dve noge. Hvala im.

Medalja stvarno nije bitna — kao svaki pošten Srbin košarkaški sam aristokrata i zanimaju me nebeske discipline Kontinuiteta, Lepote, Borbe i Da Ne Šutamo Za Tri Više Nego za Dva, a ne prizemnosti poput statističkih fusnota i generalnog plasmana — ALI. Bronzu je užasno teško osvojiti. Umesto na krilima pobede, u ovu borbu ulazi se uvek iz ambisa, odnosno poraza u polufinalu. Mora se tu boriti ne samo sa pritiskom i dvanaest protivničkih igrača, već i sa sopstvenim gremlinima: tugom, razočarenjem i samosumnjom. Sportski je paradoks da je bronzu podjednako teško, ili čak teže, osvojiti nego zlato jer protivnik možda jeste slabiji nego u finalu, ali najteži protivnik je, kao što uče psihoanalitičari i PRINCE OF PERSIA (1989, Apple II), svoja senka.

Poslednju bronzu osvojili smo u prošlom veku, 1999. Od tada smo ih dve izgubili: na SP u Turskoj 2010. i na EP u Francuskoj 2015. U obe utakmice za treće mesto smo lako poraženi nakon što smo se u polufinalima istrošili, mentalno i telesno, preko svake granice ljudskih napora — u Turskoj nakon sistematski diskutabilnih odluka sudija (biram reči) u korist domaćina; u Francuskoj takođe nismo stigli da se oporavimo nakon prebijanja i promašenog šuta u poslednjoj sekundi protiv Litvanije.

Pomislio sam nakon polufinala Olimpijskih igara 2024. da se, uprkos porazu zabeleženom u zapisniku, u dušama igrača oblikovao bušido proboj nad samima sobom. Nadam se da je ova pobeda prvo delo tog trijumfa. Mudri će sijati kao svjetlost nebeska, kaže sportski psiholog prorok Danilo; u košarkaškoj Valhali, ova medalja zaista zrači zlatom.

Olimpijada 2024 // Srbija 91 : 95 SAD (8avg24)

Laka noć i sva ljubav Bogdanu Bogdanoviću, Svetislavu Pešiću i ostalima u košarkaškoj reprezentaciji Srbije. Tera me od suicidalnih misli vera da se unutar ljuske ovog poraza nalazi žumance unutrašnje pobede; sada, posle kolone lakih poraza od SAD koji su se merili deseticama poena, znaju da mogu & u sledećim će okršajima imati nešto da naplate. Gori nada u mom ranjenom srcetu da je razbijena jedna vrlo važna osećajna i psihološka barijera. Vidimo se na bronzanoj utakmici i u LA 2028.