Аутор: Miloš Jocić

Vibriranje

Roman Itana Hoka SVETLI TRAČAK TAME Itana Hoka (2021, Geopoetika, prev. Lusi Stivens; Ethan Hawke, A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Alfred A. Knopf) nije autobiografska knjiga, ali verujem da I. Hok nije mnogo izmišljao kada je u usta glavnog lika — propalog glumca rastrojenog privatnog života koji pokušava da nađe nešto nalik iskupljenju igrajući viteza Harija Persija Hotspura u HENRIJU IV (ovo nije jedina knjiga koju je g. Hok napisao iz ugla viteza, v. RULES FOR A KNIGHT, 2015, Alfred A. Knopf) — dakle, da nije puno izmišljao kada je preneo utiske glavnog junaka nakon što se prvi put sreo sa Šekspirom gledajući KRALJA LIRA sa Lorensom Olivijeom:

Nisam razumeo Šekspira, ali bio sam očaran. Očarala me je misterioznost nečega što ne razumem a što je tako očigledno majstorski stvoreno. Kao da je nagoveštavalo da odgovori postoje za one koji ih očajnički traže.

Isto je bilo moje iskustvo kada sam sa jedva dvocifrenim brojem godina prvi put uzeo da čitam PROKLETU AVLIJU, a nešto kasnije i HAZARSKI REČNIK, Popinu poeziju pa ULIKSA. Ništa nisam „razumeo“ čitajući ova dela; štaviše, jedva da sam uspevao da ispratim radnju, ili da uopšte razumem pasuse ili stihove. Ali me je, kradem Hokove reči, očarala misterioznost nečega što nisam razumeo. Kada bih usred tamne noći dodirnuo podnožje piramida, da li bih mogao da osetim, preko samo jedne njihove cigle, koliko su masivne? To mi se desilo čitajući o Karađozu ili silasku Baka Maligena niz stepenice.

Razumevanje dela je samo delić iskustva. Sa knjigama se, rekao bih, pre svega se vibrira. Prema Rečniku književnih termina M. Jocića, „vibriranj“ je ekstrasenzorno, nesvesno — kako god — shvatanje dela na frekvencijama koje istinski osećamo, ali ne možemo verbalizovati. Sticajem okolnosti, razumevanje knjiga i učenje drugih da razumeju knjige mi je posao — i ne postoji išta bolje i ispunjavajuće — ali za mene je to komplementarno vajbovanju, a ne suprotstavljeno. Imam zadovoljstvo da se svakog dana bavim otkrivanjem onoga što knjige čini opčinjavajućim čitaocima, ali to mi književnost ne čini suvom i matematičkom, već mi produbljuje zabavu čitanja. Književnost nije osmosmerka da se reši. Univerzitetska predavanja i teorijska izučavanja ne posmatram kao rešavanje problema — radije su mi to pronalaženja novih stvari koja će me opčinjavati.

Emili Dikinson / Emily Dickinson: 327

Pre no što mi iskopaše oko
I ja sam volela da gledam —
Ko i druga Stvorenja što imaju Oči,
A ne znaju drugi način nijedan —

Ipak, da mi je rečeno — Danas —
Da mogu za sebe imati nebo —
Na Srcu bi se otvorila rana
Velika koliko i ja sama —

Livade — moje —
Planine — moje —
Sve Šume — Zvezde Beskrajne —
Podneva koliko može stati
U moje oči omeđene —

Pokrete Ponirućih ptica —
Jutarnju Ćilibarsku Cestu —
Samo moju — da je gledam kad poželim —
Novosti bi me ubile na mestu —

Sigurnije je — valjda — sa dušom samo
Na Prozor kad se kroči —
Gde druga Stvorenja — nesmotreno
Suncu izlažu — svoje oči —

***

„Pouzdano se zna da je Emili Dikinson imala velikih oftalmoloških problema: zamor očiju, nemogućnost da dugo čita, zamućenja, diplopiju (udvojeni vid), glavobolje itd. Poetskom slikom se medicinska činjenica udvojenog vida predstavlja kao metafizička; pesnikinja veruje da bi je kristalno jasan vid (svet u svoj svojoj lepoti i istini) zasigurno ubio. Na kraju pesme, u svom maniru, ona pretpostavlja unutrašnji vid onom fizičkom, spoljnom, lako ranjivom.“

(Iz: Emili Dikinson, JA SAM NIKO! A KO SI TI?, ur./prev. Aleksandar Šurbatović, 2016, Mali vrt)

—–

Before I got my eye put out –
I liked as well to see
As other creatures, that have eyes –
And know no other way –

But were it told to me, Today,
That I might have the Sky
For mine, I tell you that my Heart
Would split, for size of me –

The Meadows – mine –
The Mountains – mine –
All Forests – Stintless stars –
As much of noon, as I could take –
Between my finite eyes –

The Motions of the Dipping Birds –
The Morning’s Amber Road –
For mine – to look at when I liked,
The news would strike me dead –

So safer – guess – with just my soul
Opon the window pane
Where other creatures put their eyes –
Incautious – of the Sun –

Fellowship 2023

Prošle nedelje sam još jednom imao imao čast & zadovoljstvo da učestvujem u novosadskom Fellowshipu; Matica srpska, Kulturni centar Vojvodine i Digitalni omladinski centar su i ove godine ugostili izdavače i književne agente sa svih strana sveta u trodnevnom programu upoznavanja sa srpskom književnom scenom, produkcijom i izdavaštvom.

Moj deo zadatka na Fellowshipu 2023 bio je da, u uigranom tandemu zajedno sa Snežanom Savkić, što bolje predstavim neke od najznačajnijih autora i autorki naše moderne i savremene književnosti — ne (samo) zbog edukacije, već i iz nade da ćemo nekom stranom tržištu možda prodati prava za neki delić srpske književnosti. Zvuči možda suviše hladno-ekonomski iz ovog mog šturog opisa, ali zapravo je vrlo lepo. Književna industrija je industrija kao i bilo koja druga, ali roba nam je plemenita, i ne znam mnogo boljih stvari od toga da neku knjigu, iz nekog drugog jezika, transportujete u svoj. Svi smo mi deo zajedničke sadašnjosti i divne mrežice vezica i veza, i zaista sam blagosloven što sam makar delićem deo tog lepog ekosistema.

Elem, blic pregled svih autora o kojima smo pričali ili makar ih spomenuli: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Svetlana Velmar Janković, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Milorad Pavić, Sava Damjanov (@koderdam), Borislav Pekić, Jasminka Petrović, David Albahari, Goran Petrović, Judita Šalgo, Mirjana Novaković, Oto Oltvanji, Vladimir Kecmanović, Katalin Ladik, Vladimir Despotov, Milena Marković, Enes Halilović, Slobodan Vladušić, Lana Bastašić, Milica Vučković, Zoran Živković. Tačno se sećam da smo za ZŽ, mrvi umorni, završili sesiju, ali sigurno sam nekoga zaboravio. Naravno, sve je ovo samo mali skrinšot srpske književnosti, a ne enciklopedijski pregled; ne zamerite ako je neko nenamerno izostavljen.

Pored zvanično-poslovnog dela Fellowshipa 2023, nezvanično-neposlovni deo bio je podjednako ispunjen zanimljivim pričama, od kojih izdvajam one o stanju tržišta audio-knjiga u Finskoj i Skandinaviji (ekstra zanimljivo, ali otom potom), te košarci. Ja i moj feloušipovski bff Čan smo solidan komad vremena proveli o priči o Fenerbahčeu, ali uveram drage poklonike srpske literature da ni u jednom trenutku ovih digresija o košarci, kouču Obradoviću ili mojoj visini (koje sam vodio sa Čanom i mahom egipatskim delom ekipe) nisam zaboravio svoj sveti zadatak.

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je inače vrlo zanimljiva, naime…“

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je bajdvej vrlo zanimljiva, naime…“

Priča sam ja

Priča nije data; ona se dobija, ona se osvaja; polako, polako. Priča se nikada ne vidi u celini, kao u rečenici „Odjednom sam video sve“, jer bi čin njenog zapisivanja time postao besmislen; pisanje je, naime, otkrivanje; film preslikava, fotografija hvata pticu u letu, a pisanje je sam let. Ako toga nema, pisanje je gubljenje vremena. Pisanje nije čaršav koji visi između pisca i sveta ili između sveta i stvarnosti; priča nije nezavisno biće u čije kalupe mogu da se uklope mnogi. Priča sam ja. Ukoliko ne govori o meni, priča ne govori ni o kome. Ukoliko govori o drugom, ona nije priča.

(David Albahari, CINK, 1988)

AI pastiri

Još malo o veštačkoj inteligenciji u stvaralaštvu. Holivudski scenaristi i glumci trenutno štrajkuju, između ostalog, protiv eksploatatorskog i neetičkog korišćenja AI u kreativnoj industriji. Scenaristi se bune zbog generativnih spisateljskih alata poput ChatGPT-a, Barda i Sudowritea, strahujući da će ovi programi za 0 dinara pisati filmove umesto pisaca i spisateljica kojima, budući da su od ljudskog mesa, dinari trebaju. Istovremeno, glumci iz istih razloga bune zbog AI kloniranja svojih glasova i likova. Zvučna i telesna emulacija ljudskih prilika uznapredovala je još impresivnijom brzinom nego pomenuti tekstualni botovi — nije mi život isti nakon što sam čuo kako Fredi Merjkuri peva NARUTOV opening „ブルーバード“ grupe Ikimonogakari, ili kako „Psiho“ umesto Prijovićke peva Karleuša.

Borba je poštena. Na stranu umetnička vrednost ili veština AI stvaralaštva, neko ovde želi da debelo profitira na grbači drugih.

Istovremeno sa štrajkom se velikani kreativne industrije otvoreno okreću veštačkoj inteligenciji. Nije u pitanju samo provokacija, već očigledno začetak dugoročne strategije; scenaristi i glumci se, naposletku, bune sa razlogom. Jučerašnji članak na Hollywood Reporteru („Studios Quietly Go on Hiring Spree for AI Specialist Jobs Amid Picket Line Anxiety“) otkriva kako Dizni, Soni, Netfliks, WB objavljuju sve više oglasa za poslove u vezi sa AI sadržajem. Neke od tih pozicija, poput Netfliksovog „AI Project Managera“, plaćaju i do milion dolara godišnje. Upravo to mi je to zasvrbelo uši — ne ogromna plata tih pozicija, već to što se nijedan otvoreni posao ne tiče pojedinačnog stvaralaštva ili dizajniranja, već menadžerisanja. Niko ovde ne traži Midjourney slikare, već upravljače i urednike.

Možda je tako nešto budućnost kolaboracije čovečanstva i AI: ne stvaranje, već priređivanje. Zamišljam primer u književnosti. Vi ste, recimo, izdavačka kuća Laguna, i između ostalog imate prava za objavljivanje dela Borislava Pekića. Poželite, možda, u jednom trenutku da objavite novi Pekićev roman. Činjenica da je čovek mrtav 30 godina srećom nije otežavajuća okolnost u ovom misaonom eksperimentu — samo potrpate svih dvadeset miliona stranica koje je Pekić napisao u skriptu, kako bi AI dobio aproksimaciju piščevog stila i kompozicije, i zadate prompt: „Pekićev SF roman sa astronautima, u svemiru, u budućnosti, sa elementima horora i antropološke kritike“.

Ali skripta nikada ne može biti savršena; ona će samo izbacivati različite varijacije teksta stvorenog pod zadatim uslovima, ali neće sama moći da oceni koja je umetnički najvrednija. Tu onda stupa AI urednici, pastiri AI teksta. To bi bili digitalni humanisti — sa izvanerdnim poznavanjem ne samo mašinskog učenja već i Pekićeve stilometrije i poetike — koji bi usmeravali skriptu, kao stado, kroz stotine varijacija i rewriteova, ka proizvodnji najbolje moguće inačice najnovijeg Pekićevog romana. LUČONOŠA WESTFALLEN: GOTSKI PUTOPIS, 2026, Laguna; pisac: Borislav Pekić; AI redaktor izdanja: […]. Ili kao naziv romana Orsona Skot Karda: govornik za mrtve? Urednik za mrtve — kojima je mašina rekreirala glas.

Kao koncept zvuči zanimljivo. Da li bi pak bilo umetnički vredno? Ili etičko? Ne znam! Kao što nas je učio Frankenštajn, tj. „moderni Prometej“, i kao što nas trenutno uči OPENHAJMER — rađen btw po knjizi po nimalo proizvoljnog imena AMERIČKI PROMETEJ — ako nešto možemo da uradimo, ne mora da znači da bi trebalo da uradimo. Ja lično bih, ali ja nemam samokontrole, naročito nakon što sam čuo AOI AOI ANOOO SORAAAA Fredija Merjkurija. Vredi stoga što, uz front oduševljenja veštačkom inteligencijom, postojati i front odbrane, makar dok neke stvari ne raščistimo.

Anti-ljubavna ljubavna poezija

Jedno skoro uvek ide uz ljubavnu poeziju: hvaljenje partnera. Kada o pisanoj tradiciji evropskog pesništva govorimo, počnimo sa Petrarkom — čovekom koji je zaslužio da mu prezime postane terminološka odrednica. „Petrarkistička“ poezija tako znači, između ostalog, hvaljenje drage preko razumne mere. Petrarkina izabranica srca je, kako svedoči njegov KANCONIJER (IL CANZONIERE, : sunce, nebo, bog, anđeo; ona je bezgrešna; zubi su joj poput bisera, koža poput slonovače, oči poput safira, i tako dalje. Rečju, fizički i karakterno idealno biće.

Treba napomenuti da Petrarka nije imao nikakav odnos sa Laurom; ponajmanje partnerski. Po legendi, video ju je jednom, i od tada je živela u njegovom umu kao božanska inspiracija. Bilo bi previše nazvati taj odnos i platonskim, jer sam po takvoj logici stvari i ja u platonskoj vezi sa Adamom Drajverom. Ne sumnjam u čistotu Petrarkine ljubavi i veličinu njegove poezije, ali je njegova veza sa Laurom, racionalno li izložimo stvari, na ivici stalkerske, ukoliko je i postojala. Uostalom, kako vole da kažu u teoriji književnosti: ako ti napiše sonet, zaljubljen je u tebe; ako ti napiše 300 soneta, zaljubljen je u sonete.

Izdaleka je lako idealizovati. Prava stvar je voleti izbliza, kada vidimo metaforičke pore na licu našeg odabranika ili odabranice. Ljubav, kada je prava, svetlosnim miljama je udaljena od, psihološki govoreći, vrlo nezdrave idealizacije, što je deluzija građena armaturom nesigurnosti i malterom emotivne nezrelosti.

Stoga mi je veoma drag jedan podžanrić klasične ljubavne poezije koji ide kontra idealizacije. U ovim pesmama — nazvaću ih anti-ljubavnom ljubavnom poezijom — autori otkrivaju da ljubav znači voleti celovito; ne uprkos imperfekcijama već zajedno sa njima, jer one čine deo kompletne slike koja je NAMA savršena. Ovakve pesme nisu sjajne samo za pesnike i njihove partnere, već i za samu poeziju, jer se u njima svesno pravi otklon od banalnih poređenja i smaračkih simpovanja. MOJA ljubav je, zamišljam da kažu ti autori, samo MOJA, sveža i jaka, i ne može se iskazati istrošenim metaforama, već otklonom od njih.

Avangardni pesnik Rade Drainac je u svojoj mladalačkoj poeziji, dok njegovi sentimentalni tonovi nisu još postali organski deo njegovog ekspresionističkog tajfuna od od pesništva, već su se koprcali sami za sebe, imao jedan takav pesmičuljak:

Iluzija nisi, jer osećam lepo
da si stvarno nešto, koje život nosi; —
da si divno biće. I verujem slepo
kao što će mene smrt da pokosi
da ćeš i ti pasti. Ali zato nisi
iluzija neka. — Vedra stvarnost ti si.
(R. Drainac, „Iluzija i stvarnost“, MODRI SMEH, 1920)

Najpoznatija takva anti-ljubavna ljubavna pesma — zapravo apoteoza onoga što bi prava ljubavna pesma trebalo da bude — jeste čuveni „Sonet XVII“ Pabla Nerude, u kojem pesnik redom odbija sve turbofolk panegirike koje su drugi pisali svojim dragama. Njegova ljubav je nešto drugo:

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sjene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukčije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.
(Prev. Zvonimir Golob)

—

No te amo como si fueras rosa de sal, topacio
o flecha de claveles que propagan el fuego:
te amo como se aman ciertas cosas oscuras,
secretamente, entre la sombra y el alma.

Te amo como la planta que no florece y lleva
dentro de sí, escondida, la luz de aquellas flores,
y gracias a tu amor vive oscuro en mi cuerpo
el apretado aroma que ascendió de la tierra.

Te amo sin saber cómo, ni cuándo, ni de dónde,
te amo directamente sin problemas ni orgullo:
así te amo porque no sé amar de otra manera,

sino así de este modo en que no soy ni eres,
tan cerca que tu mano sobre mi pecho es mía,
tan cerca que se cierran tus ojos con mi sueño.

Možda najstariji primer takve anti-ljubavne ljubavne poezije nije nastao mnogo nakon Frančeska Petrarke. Šekspir je u mnogim stvarima živeo barem trista godina u budućnosti, te ne čudi da je negovao, i za današnje običaje, progresivno shvatanje ljubavi i parnerskog odnosa. U svom „Sonetu CXXX“, najbolji pisac koji je ikada hodao planetom peva o svojoj dragoj. Ona nije bog, nije anđeo, nema zube od bisera niti grudi Amazonke — ali jeste najlepša, najgracioznija, najskladnija i najbolja za njega.

Oči moje gospe ko sunce ne žive,
Koral veću rumen od tih usni ima,
Ako je sneg beo — grudi su joj sive,
Vlasi joj se kose crne međ crnima.

Video sam ruže damaske crvene
I najbelje, ali ne na licu tome.
Neki su mirisi mirisnije cene
Nego što ga ima ta u dahu svome.

Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
Al muzika lepše moje uho kupa.
Ja nikad ne videh boginju u hodu,
Kad mi gospa ide — ona zemljom stupa.

Al ja ipak mislim, o tako mi boga,
Da joj nema ravne usred svega toga.
(Prev. Stevan Raičković)

—-

My mistress’ eyes are nothing like the sun;
Coral is far more red than her lips’ red;
If snow be white, why then her breasts are dun;
If hairs be wires, black wires grow on her head.
I have seen roses damasked, red and white,
But no such roses see I in her cheeks;
And in some perfumes is there more delight
Than in the breath that from my mistress reeks.
I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound;
I grant I never saw a goddess go;
My mistress, when she walks, treads on the ground.
And yet, by heaven, I think my love as rare
As any she belied with false compare.

Profesorke & predrasude o briljantnosti

Muški profesori, uprkos lošijim rezultatima, redovno dobijaju više ocene studenata [u studentskim evaluacijama]. Profesorke su penalizovane ukoliko se ne čine dovoljno toplim i pristupačnim. A ako JESU tople i pristupačne, zamera im se što se ne postavljaju autoritativnije ili profesionalnije. Sa druge strane, žene koje izgledaju autoratitivno i samouvereno ponekad kod studenata nailaze na neodobravanje jer time krše rodna očekivanja. U isto vreme, muški profesori se nagrađuju kad su pristupačni u onoj meri koja se kod žena jednostavno očekuje i primećuje samo kada nije prisutna. (…)

Ispitivanje studentskih evaluacija koje je ustanovilo da se profesorke više opisuju kao „zlobne“ pokazalo je i da se muški profesori češće opisuju kao „briljantni“, „inteligentni“, „pametni“ i „genijalni“. Jesu li ti muškarci zaista darovitiji od svojih koleginica? (…)

Kada je reč o ženama, što su ženstvenije izgledale, to su ljudi ređe mislili da su naučnice. (…)

Deci se od malih nogu usađuju predrasude o briljantnosti. Jedna skorašnja američka studija pokazala je da devojčice i dečaci od pet godina u podjednakoj meri smatraju da žene mogu da budu „baš jako pametne“. Međutim, kad napune šest godina, nešto se promeni. Devojčice počnu da sumnjaju u svoj rod u tolikoj meri da počnu da ograničavaju sebe: ako čuju da je neka igra namenjena za „baš pametnu decu“, petogodišnje devojčice će podjednako želeti da učestvuju u njoj kao i dečaci — ali šestogodišnje devojčice odjednom gube interesovanje.

Škole uče devojčice da briljantnost nije njihova odlika. Nije ni čudo što, kad dođe vreme da evaluiraju predavače na univerzitetu, studenti vide profesorke kao manje kvalifikovane.

(Kerolajn Krijado Peres, NEVIDLJIVE: KAKO PODACI KROJE SVET PO MERI MUŠKARACA, prev. Maja Bajić, 2021, Laguna, str. 111–112 // Caroline Criado Perez, INVISIBLE WOMEN: EXPOSING DATA BIAS IN A WORLD DESIGNED FOR MEN, 2019, Chatto & Windus)