Iz: Katherine Foxhall, MIGRAINE: A HISTORY (2019, Johns Hopkins University Press). Srećan svima finiš semestra.

Filmska magija jedan je od najlepših osećaja na svetu. Sa malim brojem drugih doživljaja mogu uporediti sesiju lepog čitanja, a gašenje svetala u sali & paljenje projektora je jedan od njih. Daj mi tu drogu pravo u venu, koji god da je film i o čemu god da je. Nije čudo što filmova o magiji filma (poput najskorijeg Spilbergovog dela, FABELMANOVI) ima skoro koliko i knjiga o knjigama, a njih ima previše.

No, nije filmska magija nastala sa filmom; to jest nije izvanzemaljska opčinjenost umetničkim delom, kada za trenutak ili nekoliko trenutaka imamo osećaj da smo projektovani izvan sopstvenog fizičkog tela u virtuelni svet adrenalina ili tuge, izmišljena kada i bioskopsko platno. Zapisi o ovakvoj moćnoj imerziji dolaze još od pesnika i dramaturga elizabetanske i jakobinske Engleske — Šekspirovog doba, odnosno doba kada se u Engleskoj pojavljuju, razvijaju i bujaju prva profesionalna pozorišta i dramske trupe. Citat je iz knjige Stenli Vels, ŠEKSPIR I DRUŽINA (prev. Marko Denić, 2009, Clio, str. 32–33; Stanley Wells, SHAKESPEARE AND CO., 2006, Knopf):

Ali je publika u Šekspirovo vreme znala poprilično da se udubi u radnju u kojoj je uživala. Najbolji prikaz ushićenja koje je mogao da oseti i najneobrazovaniji čovek u publici nalazi se u uvodu za dramu Tomasa Dekera AKO OVO NIJE DOBRA PREDSTAVA, ĐAVO JE U NJOJ (Thomas Dekker, IF THIS BE NOT A GOOD PLAY, THE DEVIL IS IN IT, 1611), gde on opisuje pesnika koji:

„Može dozvati zalutalog slušaoca i zlatnim lancima
Njegov sluh vezati za svoju melodiju,
Može mu svojim veštim perom dočarati stvorenja
Kovana čekićem i naterati ga da na vrhovima prstiju
Prekine retku tišinu i tapše snažnim rukama
Onome što svojom očaranom dušom jedva razume.“
(Stihovi 31–36)

Ovde Deker hvali moć dramskog teksta da uzdigne čak i nekoga od koga bi se to najmanje očekivalo, uz pomoć čarolije koja omogućava razumevanje izvan granica razumnog. Kao što kaže Vojvoda iz Šekspirovog ranog komada DVA VITEZA IZ VERONE: „Moć bogodanog pesništva je silna“ („Much is the force of heaven-bred poesy“; Čin treći, Scena druga).

Nedavno je Kulturni centar Vojvodine objavio sjajno izdanje pesničke zbirke PAMĆENJE VODE legendarne Katalin Ladik (Ladik Katalin, A VÍZ EMLÉKEZETE), „naše“ mađarske pesnikinje i jedne od najfascinantnijih književnih, konceptualnih i performativnih umetnica sa kraja XX i početka XXI veka.

Knjiga mi nije u potpunosti draga jer je krupna, kockasta i tvrdih korica, što nije moj fazon. Volim sitne, meke (haha itd.) i siromašne knjižuljke; izdanja vrlo cenim prema tome koliko lako mogu da ih ispisujem, mučim i transportujem. Ovako bogata izdanja su za policu, a ne za ruksak i mapiranje olovkom dok je knjiga presavijena položena na koleno — što je prava šteta! Nema ovde ni podataka o samom izdanju; tek mi je onlajn pretraga otkrila da je u pitanju zbirka izvorno objavljena 2016. godine. A o samoj pesnikinji, koja je vojvođanskom scenom žarila i palila pre 50 godina, svedoči tek jedna zabavna, ali biografski štura jednoparagrafna napomenica na poslednjoj strani. Taj je mikro-memoar Ladikove lep osvrt na sopstveni intimni & emotivni razvoj, ali ni za trunku to novim čitaocima ne dočarava veličinu KL, što je tek prava šteta.

Izdanje je ipak i dalje sjajno jer u pitanju Katalin Ladik. Uglavnom je poznajem kao provokativnu i eksperimentalnu performativnu umetnicu; kada bih bio lagodan u ocenama, rekao bih da je svojevremeno Katalin Ladik radila ono o čemu Marina Abramović sanja. U strahovito talentovanoj generaciji vojvođanske/SFRJ neoavangarde, Katalin Ladik je sa pravom bila jedna od vatronoša i all-starova; dok su se drugi možda tu i tamo folirali i izmotavali, KL je uvek išla ogoljeno, furiozno, nogom u vrata, glavom u zid i sa 110%. Poezija mi pak odaje drugačiju Katalin: ranjivu, usamljenu, introvertnu i osećajnu.

Zbirka je izvanredna i zato što je, u prevodu Draginje Ramadanski (svojevremeno laureatkinje nagrade „Miloš N. Đurić“), objavljena dvojezično, na mađarskom i srpskom. Malo je stvari u životu lepše od paralelnog čitanja poezije u izvorniku i prevodu. Dvojezična pesnička izdanja zato posebno lovim i volim. Mazim ih i pazim (čak i kada ih švrljam ili lomim kosti) u kojem god da su obliku, bilo luksuznom bilo budžetskom.