Апокалипса дрвета и човека

Из Пекићеве 1999. Почињем да улазим у екокритику; ово је први од два рада која ћу у наредним месецима написати о БП.

U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem presečn večni rat prirode i čoveka.

Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Ona je dugo pružala otpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektima čoveka, nego kao neka njena urođena poremećenost, nedostatak reda i plana u njoj, odustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži na okupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu.

Nemilosrdnim iskoršćavanjem iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubjene radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica i papagaja.

Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali je ona bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo sa maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je to ostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete kroz svemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvoj planeti izabranoj za kolonizaciju, predviđen za kraj ove, godine 1999.

Kada je saznala da je let prema drugim svetovima, drugim mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „put zvezdama otvoren“, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena, da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznu bolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, priroda tako nešto nije mogla da dozvoli.

Црњански без зареза

Опет сам на Црњанском & опет натраг на ХИПЕРБОРЕЈЦИМА. На овом есеју радим сада више од годину дана; до сада сам га требао објавити у два или три наврата, и ниједном нисам стигао да га уобличим. Никако није КЛИКТАЛО. Није томе помагала ни разуђена природа ХИПЕРБОРЕЈАЦА, који су ми пред очима или пролетали као гомила ефемерија & ничега, или сам пред густином њихових прича, ликова, дигресија, уноса, сећања и екскурса остајао паралисан. Надам се због сопствене менталне кондиције и других својих пројеката (конференција о видео-играма у Ректорату УНС је већ идуће недеље) да сам коначно нашао тачку уласка; најновију иначицу рада сам изложио на управо завршеним ДАНИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ @ Матица српска.

Намеравам да се опробам у патографији: дисциплини тумачења ауторовог психоемотивног склопа уз помоћ њихових уметничких дела. Црњански је увек користио аутофикцију; нема преломног животног искуства којег није описао у прози (рат, посланство, путовања, емиграција), али неретко је та истинита искуства закопавао фикцијом, односно алтер-егоима, измишљеним сценама, догађајима. А мислим да се у ХИПЕРБОРЕЈЦИМА много одао, и да је са свешћу или без ње оставио неколико шпијунки у његов емотивни скелет. Обожавам овај одломак испод. Много се причало & писало о Црњансковим сеобама и миграцијама; овде најчистије, без литераризације, стилизације (нема чак ни толико зареза!) и измишљених барокних пуковника, видим човека који говори са собом, види јасно своје багове, али се плаши да неће моћи да их разреши и да ће наставити да повређује не само себе, већ и људе које воли и који воле њега.

Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то — кажем самом себи. Сећам се да ми је жена, пре поласка, рекла, да је уморна већ од тог непрекидног сељакања и да је жељна да фиксирамо наше пребивалиште већ једном. Вели, да се већ смиримо једном. Мени онда пада на памет реченица на шпанском: да се смирују само мртви — se quedan solo los muertos. Не ваља овако, како живим. Требало би тражити спаса, из те вртоглавице сна. Требало би позвати људе да стану, да се не растају, да не наносе бола, да се опет сретну.

Градски аутобус на Салајци & други психогеографски експерименти

У најдражем понављајућем сну који сам као дете имао, возим се плавим градским аутобусом уличицама Салајке & излазим на станици која је одмах испред моје куће. Појма нисам имао зашто ме је слика градског саобраћаја & праве станице пред кућом на пустим салајачким сеоским уличицама толико радовала док нисам пре неколико година наишао на појам психогеографије: идеје о психоемотивним реакцијама на градски простор, зграде и објекте. Појам је потекао из текстова ситуационоиста, француских политичко-уметничких неоавангардиста са средине ХХ века. Испаде да и други уживају у немогућима комбинаторикама & манипулацијама урбаног простора, јер се осим ситуациониста и мене психогеографијом бави и леп број савремених социолога, архитеката, културолога и мемоариста.

Ево неколико изворних психогеографских „експеримената“ или „перформанаса“ који су ме највише подсетили на мој сан, изложених у ситуационистичком гласилу ПОТЛАЧ (POTLATCH) у тексту „Пројекти за рационално улепшавање града Париза“ (#23):

— Отворити метро ноћу, пошто возови престају да саобраћају. Његове ходнике и пероне оставити у полумраку, осветливши их само слабим, трепћућим светлима.

— Омогућити шетњу по крововима Париза, преправком пожарних степеница и изградњом пасарела тамо где је то потребно.

— Поставити прекидаче на све уличне светиљке. Осветљење треба да буде под јавном контролом.

— Сваком треба омогућити слободан приступ затворима. Затворе увести у списак туристичких дестинација, при чему се не би смела правити никаква разлика између посетилаца и затвореника. Да би се у живот унело мало хумора, посетиоцима би требало омогућити да на лутрији, чији би се бројеви извлачили једном месечно, буду осуђени на праву затворску казну. То би привукло оне кретене који жуде за незанимљивим ризицима; данашње спелеологе, на пример, као и све оне чија се потреба за игром задовољава бедним имитацијама.

— Повремено мењати споменике; мењати им облик, дизајн и место.

— Ноћне посете кућама предвиђеним за рушење.

— Један пријатељ ми је недавно испричао да је прокрстарио читаву облат Харц у Немачкој испомажући се планом града Лондона и слепо се придржавајући ознака на њему.

(Из: часопис ГРАДАЦ, бр. 164-165-166, година 35, 2008, темат „Ситуационистичка интернационала“)

Да ли је Леонардо добро

(Сигмунд Фројд, ЈЕДНА УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА. Одломци немају исти распоред у изворном тексту & овај низ је мој колаж.)

Спорост са којом је Леонардо радио била је пословична. ТАЈНУ ВЕЧЕРУ, у манастиру Санта Марија деле Грацие у Милану, после темељних претходних студија, сликао је три године. Један савременик, писац новела Матео Бандели (Matteo Bandelli), који је у то доба живео у манастиру као млад монах, прича да се Леонардо често већ у зору пењао на скелу, не испуштајући кичицу из руку све до сумрака, не помишљајући на јело и пиће. А онда би пролазили дани а он слику не би ни такнуо. Стајао би каткад сатима пред њом, задовољавајући се само тиме да је испитује у самом себи. Другом приликом, стизао би у манастир непосредно из дворишта миланског двора, у коме је за Франческа Сфорцу радио на кипу коњаника, само да би направио неколико потеза кичицом по неком лику, а затим би брзо одлазио. На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђаконде, према Вазаријевим подацима, радио је четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску.

***

Мучна борба са својим делом, коначно бекство пред њим и равнодушност према његовој даљој судбини јавиће се и код многих других уметника; али се овакво понашање испољило код Леонарда у највећој могућој мери. Едмондо Солми цитира изјаву једног од његових ученика: „Изгледало је да је сваки пут дрхтао када се спрема да слика, али никада није завршио ниједну ствар коју би почео (…) налазио је погрешке у оним стварима, које су другима изгледале као чуда“. Његове последње слике — LEDA, MADONA DI SANT’ONOFRIO, BAHUS и SAN GIOVANNI BATTISTA GIOVANE — остале су недовршене. Ломацо (Lomazzo), који је сачинио једну копију ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ, позвао се у једном сонету на познату Леонардову неспособност да до краја нешто наслика:

Протоген, који са својих слика није
никад подизао кичице,
Био је подобан божанском Винчију,
Чије дело такође никад није било довршено.

***

Од тренутка када га је пад владавине Лодовика Мора принудио да напусти Милано, место где је радио и где је му је био обезбеђен положај, и да води несталан живот, мање богат спољним успесима, све до последњег азила у Француској, вероватно је сјај његовог расположења све више бледео, а неке изненађујуће црте његовог бића јаче су долазиле до изражаја. Током година, његово интересовања се све више одваја од уметности и обраћа науци, што је допринело продубљивању јаза између његове личности и његових савременика. Све опите, на којима је он, по мишљењу тих савременика, само губио време, уместо да по поруџбинама марљиво слика и да се на тај начин богати, као што је то радио његов некадашњи ученик Перуђино (Perugino), они су сматрали настраном играријом или су чак подозревали да се он бави „црном магијом“. Ми га у овоме боље разумемо, јер из његових бележака сазнајемо којим се вештинама посвеђивао. У времену у коме је ауторитет Антике тек почео да замењује ауторитет цркве, он, као претеча и нимало недостојан такмац Бекона и Коперника, морао је нужно бити усамљен. Обдуцирајући лешеве коња и људи, градећи летелице, проучавајући исхрану биљака и њихове реакције на отрове, удаљавао се знатно од Аристотелових коментара и приближавао презреним алхемичарима, у чијим је лабораторијама, у ту неповољно време, експериментално истраживање једино налазило уточишта.

***

Није млади Леонардо да Винчи припадао ономе типу генијалних људи према чијој је спољашности природа била шкрта, људи који не придају никакав значај спољашњим формама живота и који се, болно натмурени, клоне сваког контакта са људима. Он је, напротив, био висок, равномерно израстао, савршено лепог лица и необичне телесне снаге, ведар и љубазан према свима; волео је лепоту у стварима које су га окруживале, носио радо раскошну одећу и ценио сваку префињеност у начину живота.

Брзина читања Умберта Ека

Још мало о мојој омиљеној теми, воајерисању туђих брзина читања. Овај пут је реч о Умберту Еку, који је своје читалачке распореде пописао у чланку „Како утрошити време“. Овај текстић је изашао у његовом ИЗ МИНИМАЛНОГ ДНЕВНИКА (1996, Народна књига / Алфа) — не питајте где се овај чланак налази у новом, Вулкановом реиздању у два тома, јер те књиге врло мрзим, ево зашто: збирка ситних, разноликих и разбацаних записа може се објавити у две одвојене књиге, тврдих корица, са фонтом 38, а без садржаја, само ако није видела уредника — у МИНИМАЛНОМ ДНЕВНИКУ, дакле, што је за оне који нису читали нешто најприближније Ековом Твитеру или блогу. Књижуљак је, поред новинских чланака на књижевнопопуларне теме које је Еко повремено писао, испуњен необавезним мислима, фазонима, зезањима, креативним играма и осталим жврљотинама које је Еко писао у сврху менталне вежбе или прекраћујући тренутке доколице Нпр. омиљена ми је напомена уз текст „Наставни план за Факултет компаративне ирелевантности“, иначе списак немогућих предемта попут „Савремена сумерска књижевност“, која гласи: „Настало седамдесетих година за време једне дуге седнице Савета факултета…“.

Елем Еко и читање. Полазна тачка чланка „Како утрошити време“ јесте да је Умберту Еку прекипело да га сваки час смарају за говоре на књижевним вечерима, промоцијама, симпозијумима и т. сл. и да му не верују када човек каже да просто нема времена. Е кад не верујете, каже Еко, ево детаљног пописа свих 8760 радних сати које имам током године. Прескачем све осим напомена о томе колико дуго времена одваја за читање:

— Дипломски радови: 3 минута по страници (3 m/p), дакле 20 страница по сату (20 p/h).
— Семинарски радови: 5 минута по страници (5 m/p).
— Радови за семиотички часопис који уређује: 10 m/p (укључује и коректуру).
— Преводи сопствених текстова, које такође уређује: 20 m/p (укључује и разговоре са преводиоцима).
— Читање за душу: 5 m/p, што значи да је Еко годишње читао 13 књига просечне дужине од 300 страна.

Још једна победа за спораће.

THE HOUSE IS NOT FOR SALE // Блеклист

Следећи Блеклист сценарио је КУЋА НИЈЕ НА ПРОДАЈУ (THE HOUSE IS NOT FOR SALE). У питању је хорор/комедија са темом уклете куће: но, овдашња главна јунакиња нема циљ да боравак у кући запоседнутој убилачким аветима преживи, или да њену мистерију разреши, нити је кућа деликатна алегорија њеног поремећеног менталног стања. Она жели да кућу некоме ували.

Анета је агенткиња за некретнине и професионални живот јој не иде онако како је очекивала. Са скоро 40 година и даље је потрчко у једној лосанђелеској агенцији, а када јој надано унапређење измакне у корист млађег, способнијег, талентованијег, лепшег колеге, Анета добија понуду од стране шефице: успе ли да прода извесну кућу коју агенција већ годинама држи на лагеру, ново унапређење, а са њим и осећај самовредности, је њено. У супротном, спирала самопропасти ће се очигледно наставити до у недоглед. Проблем број један је што је поменута некретнина, како Анета брзо открива, запоседнута духовима. И то не духовима који нове станаре градацијски мустрају током 90 минута филма; ови убијају, уз грозоморно черечење и подједнако грозну умну тортуру, готово одмах по преласку прага. Проблем број два, за Анету подједнако велик, јесте да се уклета кућа налази у њеном родном месту у Канзасу. Њен повратак, у сопственим очима неславан, обележен је мучним сусретима са (успешним) ликовима из средње, (разочараном) мајком и (такође успешном) сестром.

Сценарио је ненормалан. Мислим да нисам до сада имао прилику да присуствујем нечему што је у овој мери и опичено и насилно до разине шок-вредности. Више него једном сам се наглас смејао читајући га; не знам како може функционисати трансфер са папира на екран, али ваљда је добар знак ако је сам текст урнебесан до вокализације. Да покушам дочарати: у једној сцени, Анета изнајми кућу вишечланој породици како би у њој провели ноћ. Следећег јутра, Анету у дворишту дочекају комади њихових лешева разбацаних тако да сричу поруку „НИЈЕ НА ПРОДАЈУ“. Као одговор, Анета у правцу уклете куће изриче нешто што је најприближније Душковом Дугоушковом „Схватате да ово значи рат“. Заплет постаје још луђи & залази на територију пунокрвне пародије жанра: у оквиру оног дела хорор приче када у запоседнути простор долазе, на позив јунака, наоружани стручњаци за натприродно, овде се појављују ПРАВИ Џон Константин, ПРАВИ женски Истеривачи духова и још неколико чувених ИП-ова, а сви до једног бивају или рашчеречени или поплашени. Право да се запитам да ли аутор сценарија (Рој Паркер) има IQ 300 или је умно поремећен, што ми је омиљена уметничка двојба.

Насиље у сценарију посебно истичем. Хороричне сцене укључују и повремене — старе, добре, проверене — нефокусиране утваре у позадини кадра, али умногоме је ово причом подупрт gore fest. У складу са скоковитим тоном филма, насиље понекад наликује ономе из цртаћа, док рецимо у уводној сцени, пре него што се дигну насловне картице, од кућних духова гине млада трудница, а начин убиства је, да не откривам и не гадим, уско повезан са њеним стањем. Истовремено, филм је октанска комедија ситуације. Једно од главних правила холивудског писања сценарија, које чак и ја знам, јесте да ваља избегавати напомене о специфичним угловима камере и сличним кинематографским одлукама о којима ће мислити редитељ и директор фотографије. Овде се пак описује неколико хумористичких монтажа које мом ограниченом искуству највише сличе на кинетичне комичне рафале Едгара Рајта. На крају све ипак функционише — не питајте ме како. Нити сам критичар, нити продуцент, знам само да ме је штиво насмејало на овај кишни викенд.

Анета је диван лик. Себе види као буцмасту и неостварену, што артикулише симпатичним мрмљањима у браду, али је у исто време непоколебљива у превазилажењу сумњи у себе; њен елан је заразан а проактивност чврстине кобалта. Несигурна јесте, али на сваком кораку бира да своју несигурност превазиђе, упркос константним грудвама блата које живот баца на њу. Да није замишљена као неко ко нагиње средњем добу, видео бих је као Самару Вивинг, јер ми није из главе изашло њено тумачење шарматног, луцидног андердога/краљице вриска у READY OR NOT (2019). Иако ће се до трећег чина чинити да се Анета претвара у злочинца због броја људи које шаље у смрт јурећу продају проклете куће, крај филма је — имајући у виду све што му претходи — изненађујуће нежан и топао, упркос количини лешева & телесних дисфигурација у завршном обрачуну са кућом. Јунакиња напослетку налази начин да се помири са собом, светом и самим аветима; не бацачем пламена или CGI егзорцизмом, већ разумеваем и разговором. Дивно је и пуно о дару сценарисе Роја Паркер говори што чак и овако зезаторска идеја има, напослетку, искрено емотивно средиште.

THE MENU (2022) // Блеклист

Наишло ми је да суспендујем тренутне читалачке пројекте & напуним читач неким сценаријима са прошлогодишњих Блеклиста (The Black List). Што рече Томаж Шаламун у „Рођенданима“: „можда зато што је таква киша“. Први је на списку хорор/трилер/црна комедија МЕНИ (THE MENU), по којем је већ снимљен филм — од пре неколико дана и у нашим биоскопима — са Ањом Тејлор-Џој и Рејфом Фајнсом у главним улогама.

Прича започиње као готска легенда: скупина странаца окупља се на удаљеном, луксузном и злокобном поседу ексцентричног господара замка. „Господар замка“ је у овом случају чувени кувар Јулијан Словик (Р. Фајнс), а „замак“ јесте његов ексклузивни (дугогодишња листа чекања) концептуално-авангардни ресторан на усамљеном острву. Као и сви генији, и Словик је мало ћакнут, што се у почетку приписује његовој нуклеарној страсти ка кулинарству. Вечера са сваким новим јелом бива све чуднија, и Словикови куварски перформанси се, како ноћ одмиче, претварају у театар насиља и фарсичног апсурда.

Као просечни људи неупознати са ресторанском субкултуром и оним нивоом кулинарства које прелази у уметност и метикулозну алхемију, ми гледаоци перспективу делимо са Марго (А. Тејлор-Џој), једном од гостију. Она није foody и читава зезанција око „уметничког кувања“ јој је страна, претенциозна и несхватљива. Али ту је са својим супругом, и покушава да буде срећна због њега. Он је, иначе, потпуни посвећеник, а шеф Словик му је идол. Марго и њен муж славе пету годишњицу брака, но како ишчитавамо из њихових деликатних реплика, ствари не стоје добро. Можда ће им ова делукс вечера помоћи да преброде потешкоће у односу?

Слушајући неког ко воли свој посао, може се његова страст очешати и о нас. Када је неко својим позивом опседнут до фанатизма, то пак испуњава нелагодом. Марго се такође осећа непријатно слушајући говоре шефа Словика упућене гостима, који прелазе у метафизичке тираде о јелима, састојцима, сопственим кулинарским начелима и животу. Подсетио ме је кувар Словик на Пекићеве Мегалоса Мастораса („Мегалос Масторас и његово дело“, НОВИ ЈЕРУСАЛИМ) и СС пуковника Хајнриха Штајнбрехера (КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА): ликове чија посвећеност унутрашњем дизајну, односно филозофској логици, застрашује и растура уместо да надахне. Чак и када ови типови — Словик, Масторас, Штајнбрехер — мисле или демонстрирају наоко лепа начела својих заната, то изгледа гротескно. Слушајући Словикове хитлеровске апотеозе о Шкољкама Са Морском Травом И Зачинима само чекамо бомбу да експлодира, што се и дешава око педесете странице сценарија.

Не знам како сценарио изгледа на платну, али његова ме је проза обузела темом самодеструктивне оданости свом позиву. Све мрачнији монолози шефа Словика што претходе сваком новом јелу са „Менија“ кулминирају отприлике овиме: они који немају тек обичан посао, већ Позив, изгарају ради њега: и ради Позива и свог талента гину и уништавају сами себе, своје здравље, физичко и умно, своје односе са ближњима; сам свој живот спаљују са оба краја остварујући, како сувише касно сазнају, ефемерне професионалне успехе, задовољавајући људе за које су замењиви, да би се у једном тренутку, када истекне и последњи пламичак унутрашње мотивације, осврнули око себе и у пустињи свог преосталог условно речено живота запитали — за чије бабе здравље. Када су Мегалос и Штајнбрехер последњи пут окренули своју маму? Кулинарство је, као занат, у том смислу савршено одабрана тема за филм. „Целог живота се посвећујем кулинарском високом артизму“, каже Словик негде на средини филма, „и оброке сматрам Делом, а не обичном прехраном; сада, на врхунцу своје снаге, схватам да се сва моја храна неминовно претвара у говна“. Моћна линија.

Холивудске филмске сценарије волим да читам не само због менталне игрице замишљања филма у глави пре него што га погледам, већ и због тога што благе везе немам како се такво штиво заправо пише, па ме свакакве ситнице одушевљавају до бесвести. Фасциниран сам, на пример, прозним записима у акцијским линијама који нису стриктно визуелна упутства & који нису „show don’t tell“ — који су, дакле, чиста проза. Паралелна прича у МЕНИЈУ, поред лудила кувара Словика, јесте брачни однос Марго и њеног супруга Крега. Нема у њиховим проблемима велике мелодраме, и прича је болна баш зато што је лишена драматичности. Они нису брачни пар који се удаљава једно од другог; проблем је што су се већ удаљили. Обоје очајнички покушавају да се приближе, стварно то желе, али даљина је сада превелика. Једна акцијска линија тако упућује Марго да гледа у Крега, али наредних неколико реченица су писане техником тзв. доживљеног говора, прозним фазоном преклапања првог и трећег лица: „Марго посматра свог мужа. Видимо да и даље осећа наклоност према овом мушкарцу. Али поштовање? Привлачност?“. У реду, питања су упуства за глумицу, али сувише су ове реченице сјајне да би тавориле у сценарију којег, осим филмске екипе и понеког залуђеника, нико неће прочитати.

И даље: Марго и Крег размењују поклоне за годишњицу. Крег супрузи поклања огрлицу са дрвеним срцем. „Пета годишњица је дрвена“, каже, „па сам тражио нешто са таквом тематиком. То је огрлица са дрвеним срцем. Пета је дрвена. Волим те, Марго“. Марго не одговара, али у акцијској линији читамо да „Марго посматра овај офрље одабран поклон, па пажљиво диже поглед на Крега, сажаљевајући га“. Филм дефинитивно морам гледати не због апсурдног хумора и емотивно набијеног насиља — сценаристи МЕНИЈА су до сада искључиво писали скечеве за комично-сатиричне емисије, али изгледа да су у слободно време студирали Харолда Пинтера — већ да бих видео како се језиком камере, без изговорене речи, може гледаоцу дочарати да је поклон у кадру „half-assed“.

 

 

Ко је први муж Ен Карсон?

На ss је прво поглавље ЛЕПОТЕ МУЖА Ен Карсон (2015, КЦНС, прев. Бојана Вујин; Anne Carson, THE BEAUTY OF THE HUSBAND: A FICTIONAL ESSAY IN 29 TANGOS, 2001), за ову песникињу карактеристично заводљиве мешавине поезије, прозе, дневника, мемоара, есеја, блога, превода, фрагмената, еротике, филозофије, уметничке критике и емотивне интроспекције. Дело истражује, не знамо у којој мери, несрећни ток & свршетак Карсонкиног првог брака. О стварном идентитету „лепог мужа“ нам не говори ништа ни текст, ни ауторкина биографија, ни копање по мрежи.

Вирџинија Вулф је пре сто година рекла да се жена може бавити уметничким стварањем само ако има сопствену собу и сопствени новац. (Ово важи за уметнике оба пола; и објашњава зашто ауторки, списатељица и песникиња готово да није било до неког краја XIX века. Ако немате аутономног простора за рад, макар био кухињски сто као у случају Муракамија, и аутономије финансијске, макар била сића од фриленсовања као код Достојевског, онда немате ни аутономију никакву, па стога ни могућности да свој глас ставите на папир.) Данас бих можда додао и трећи услов, важан за одређену врсту интимистичке књижевности: сакривање.

О стварном браку описаном у ЛЕПОТИ МУЖ знамо фикцијски, a стварносне чињенице песникиња никада није одавала. Елени Феранте, кроз чије романе тренутно идем, још једном аутору чије су књиге крварења из правог живота, ни не знамо идентитет. Када је пре пет година један италијански новинар дошао до могућег разрешења њеног реалног лика, на главу му се сручила сила критичара и других писаца који су осудили такво таблоидно роварење: анонимност Елене Феранте није тек маркетабилни гимик попут Дафт Панкових шлемоноша, већ средишњи услов за стварање њене болно — за „Елену“ бих рекао у доброј мери дословно болно — искрене прозе о односима са родитељима, партнерима, децом. У њеном случају, као и у случају Ен Карсон, благословени смо као читаоци што имамо увид у нечији дубоко приватни journaling који је уједно и врхунско, универзално блиско уметничко дело.

Шта бих о „Елени“ рекао да знам ко је тачно то ко у својим књигама говори да понекад не може да поднесе своју децу, да малтене презире своје „сељачке“, неартикулисане и за њу затуцане напуљске, јужњачке родитеље, да често машта (или је то и остварила) да, упркос релативно удобном животу, просто напусти мужа и малу децу, без трага, опроштаја и објашњења? Колико бих желео, из патолошке радозналости, да неки Свет Плус направи интервју са првим мужем Ен Карсон — да чујем ето и његову страну сочне приче? Сакривање сопственог живота у таквој врсти фикције, у доба суперповезаности, пружа још једну аутономију стварања поред сопствене собе и сопственог новца. Хватам самог себе како, уместо да се препустим „Елениној“ прози, покушавам да из трагова у њеним романима реконструишем њену стварну личност, што је сасвим таблоидна врста занимања за дело, иста она због које се песме Тејлор Свифт черече аутобиографским close reading-om после сваког новог сингла. Анонимност пружа  у том случају вредан мехур сигурности. Без сакривања, верујем да би савремени интимистички писци редовно доживљавали судбину словеначког аутора Алеша Чара, који је поделио на једном од претходних Ноћи књижевности, а поводом сјајног романа О ПОДНОШЉИВОСТИ (2015, VBZ, прев. Ана Ристовић; О ZNOSNOSTI, 2011), да због овог дела и у њему изнетих мрачних породичних сторија, пола уже и шире фамилије више не прича са њим.

Дуги стихови на екрану

Причао сам пре извесног времена о мукама приређивања & штампања песника чије дужине стихова превазилазе оно што сматрамо нормалном ширином странице. Сви волимо слободан стих, али уверен сам да су ренесансни штампари сонетних књига живели, у односу на данашње литерарне преламаче, лепшим животима лишених кортизолског предозирања. Сабрано песништво авангардисте Рада Драинца на пример, чијих се линија стихова не би постидели ни познати манијаци за дугим реченицама попут Мана, Пекића или Џојса, штампано је у квадратастим књигама на којима се може рендати кулен или које се могу стављати у војничке ранце током маршева оптерећења. Исте смо проблеме имали током приређивања изабраних дела наших зенитиста — видимо се btw на Сајму књига — када у неким случајевима ни фонт 7 није помагао да песме Љубомира Мицића изгледају како је ауторов ум то замислио пре сто година. А јуче ми се на идентичне муке са померањем дугог слога жалила
@sne.odlomova, чија изврсна нова збирка ускоро излази у издању Агоре; објављивање књиге је искуство које је лепо само у сећању и филмовима, у стварности су то праве муке порођајне.

Што дуже причам са Снежаном, вероватноћа да ће разговор у потпуности скренути ка поезији Ен Карсон приближава се 1. Понет, дакле, разговором и Снежиним цаклећим очима кад год се дотакнемо ЛЕПОТЕ МУЖА и т. сл., једна од књига коју сам данас пребацио на читач — добар дан, ја сам Милош и имам проблем са хордовањем књига — била је MEN IN THE OFF HOURS (2000, Alfred A. Knopf), Карсонина химерична збирка прозе, поезије, есеја, записа, превода и интервјуа. Пошто Карсонки такође нису страни стихови који као да су писани на блоку број пет, ова напомена (пик рилејтед) стоји на почетку издања. Сви наравно знамо да се на читачима могу минцати величине и врсте фонта; у овом случају ми је међутим било лепо било што се приређивач сетио да скрене пажњу читаоцу да је, са екраном у рукама, сада он сам преламач, и да је на њему да књига изгледа што верније замисли песникиње. Папирни се штампари пак и даље морају, као ковачи, борити са материјалом песме.