O knjigama

Krindž

Susramlje koje osećamo dok čitamo sopstvene zapise iz mladosti/prošlosti je canon event. Krindž je neizdrživ. Ali tako treba; osećaj je zdrav i dobar za dušu, jer nismo osobe koje smo nekada bili, ali ipak očigledno jesmo ista osoba koja smo nekada bili, pa što bismo se tog linkovanja sa prethodnim selfom stideli. Govorim ovo sebi dok mi pred očima izbijaju komentari na marginama GOSPOĐE BOVARI, sada nepostojeći jer sam ih godinama kasnije sastrugao iz knjige silinom koja bi zaprepastila i dermatologinju lejdi Magbet. Elem, sve je to kul. Sve je to razvojno. Džulijan Barns je o nelagodi pri čitanju starih beležaka govorio u jednom izlaganju na BBC 3, delu serijala predavanja pod nazivom CHANGING MY MIND. (Predavanja su potom objavljena kao knjiga: Džulijan Barns, PROMENITI MIŠLJENJE, „Knjige“, prev. Zoran Paunović, 2025, Geopoetika; Julian Barnes, CHANGING MY MIND, „Books“, 2025, Notting Hill Editions.)

Ponekad ponovo pročitam isti primerak neke knjige koji sam pročitao pre više decenija: i tako, na primer, u tekstu Floberovog romana koji sam čitao kao student, otkrijem beleške koje u meni, isprva, izazovu nelagodu. Podvučeni su ključni odlomci, na marginama su ispisani uzvici „Simbol!“ ili „Ponovljena slika!“ i tome slično. A ipak, opet, koliko god delovali naivno i uzrujano, manje-više iste komentare upisao bih — mada ne toliko eksplicitno — i danas, nekoliko decenija kasnije. Mladi čitalac je imao pravo: ono *jeste* bila ironija, ono *jeste* bilo simbolično, ono *jeste* bila ponovljena slika. Ne verujem da je čovek u šezdeset petoj inteligentniji čitalac no što je bio u dvadeset petoj; samo je suptilniji, i osposobljeniji za poređenja sa drugim knjigama i drugim piscima, na osnovu dodatnog znanja iz dodatnih godina života.

ČAS JE, OZIRISE

Nema pisca & spisateljice koji nisu pomislili da je sve već napisano; da su prekasno stigli na scenu (John Barth, NOVEL IN THE NEXT CENTURY), da su dobre teme očerupane, da novih glasova ne može biti, već samo odjeka, da su najbolje ideje polovne a najzanimljiviji zapleti istrošeni & da u najboljem slučaju mogu samo prepisivati od velikana. Ta je boljka univerzalna. Kao što prehlada napada hladnim vazduhom prosuvljenu sluzokožu grla, ovaj mentalni virus napada u trenucima samosumnje, očajanja, kao opravdanje za izbegavanje pisanja. Najlepši takav lament mi je ova molba književnika da, čudom ili nebeskim uplivom, njegovo delo bude Novo, Nerabljeno, Sveže, Originalno, do sada Neizrečeno:

Da su mi reči neznane, izrazi novim jezikom sročeni, i ono što još niko nije čuo, i ono što nije ponovljeno — oh, da mi je rečenica nedosadna, slovo koje preci nisu izrekli!

Oh, da mi je znati što drugi ne znaju, nešto od onoga što nije pusto ponavljanje, pa da to iskažem, i srce svoje na odgovoro potaknem, da mu iskukam svoju nevolju, da mu doturim teret koji prtim na leđima…

Autor ovog zapisa je helipolijski sveštenik Kekepere-sonbu (Khakheperraseneb), pisar faraona dvaneste dinastije. Muka starog Keka je svevremena — kako da kukam, i da kukanje zvuči iskreno, kada je sve iskukano? Kekepere-sonbu mislio je da je sve već napisano pre četiri hiljade godina. U trenutku kada mu je strah od istrošenosti jezika i velikih rečitih predaka prošao kroz glavu, vremenski je bio bliži šumama i rekama u Sahari nego Hristovom rođenju.

(Citat prema: Vesna Krmpotić, ČAS JE, OZIRISE: ANTIANTOLOGIJA STARE EGIPATSKE KNJIŽEVNOSTI, 1976, Nolit, str. 55)

Scott Mutter: Fotomontaže

Istraživao sam literaturu o avangardističkim fotomontažama i naleteo pravo na zbirku radova vizuelnog umetnika Skota Mutera. „Snovito“ je smarački opis ali ovde odlično pristaje. Prizori na Muterovim kompozicijama su grandiozni & nervozni. Osećaj je identičan onom koji izazivaju kadrovi backrooms i sličnih nemogućih prostora: nepoznata zemlja privlači, ali njene dementne proporcije zastrašuju. „Nadracionalni“, je li, prizori; kako ime zbirke poručuje. Fotomontaže nastaju od dokumenata stvarnosti (fotografija), ali ne prate, kao ni Blender u rukama liminalnog arhitekte, topografska pravila smislenog prostora. To nas kolebanje između poznatog i uvrnutog uznemirava & opčinjava.

(Slike iz: SURRATIONAL IMAGES: PHOTOMONGATES BY SCOTT MUTTER, predgovor Martin Krause, 1992, University of Illinois Press)

 

Jean Paul

Uvek sam voleo citat kojim počinje esej Pitera Sloterdajka „Pravila za ljudski vrt: Odgovor na Hajdegerovo ‘Pismo o humanizmu“, koji glasi:

KNJIGE SU DEBELA PISMA PRIJATELJIMA.

Ovom rečenicom je on suštinu i funkciju humanizma — sada navodim Sloterdajkov komentar — jezgrovito u ljupko nazvao pravim imenom: humanizam je telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Lepotu te metafore mogu još nuklearnije opisati: suština književnosti je empatija. Pišemo za one koji dele naša vibriranja, ili se sa njima mogu upoznati. „Moje stvari ne mogu postati popularne; one nisu napisane za masu nego za pojedince koji žele i traže nešto slično & koji su slično usmereni“, kao što je rekao jedan niskotiražni autor po imenu Johan Volfgang Gete (PISMA EKERMANU).

Elem, citat nije Sloterdajkov, ali uvek zaboravim čiji je. Autor je, pišem da upamtim, Žan Paul (Jean Paul). U pitanju btw nije francuski već nemački romantičarski stvaralac, koji je pisao pod pseudonimom umesto pod krštenim imenom Paul Johan Paul Fridrih Rihter (Johann Paul Friedrich Richter, 1763–1825). Sada tražim njegove stvari prevedene na srpski. Njegova pripovetka „San jedne umobolne“ uključena je u zbirku NEMAČKI ROMANTIČARI I–II (prev. Zdenka Brkić, 1959, Nolit; potpisan je kao „Žan-Paul Rihter“). Dva sam njegova teksta našao u devetnaestovekovnim časopisima: divnu pričicu „Ноћь уочи Нове године єдногъ несрећника“, sličnu Dikensovoj BOŽIĆNOJ PESMI, u Peštansko-budimskom skoroteči (Пештанско-будимски скоротеча, 1843, god. 2, br. 34, str. 206–207; „Изъ Жана Пола“), i pesmičuljak slične teme „Što se kasno uviđa“ u Zmajevom Javoru (Јавор: Лист за забаву, поуку и књижевност, god. 13, br. 37, str. 1161; „По Жан-Полу“). Nadam se da nešto nisam omašio jer mu se nezgodno ime, kao što se može videti, različito navodi od izdanja do izdanja. Radujem se daljem kopanju po repozitorijumima.

 

 

Oden, Kafka, porodica Man

Zanimljivo je da se Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden) 1935. godine venčao s Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana, te joj tako omogućio da stekne britansko državljavnstvo. Prvi „planirani“ mladoženja bio je njegov prijatelj Kristofer Išervud, a kada je on prepustio ponudu Odenu, Oden je smesta telegramom odgovorio porodici Man jednom rečju: „Očaran!“ [„DELIGHTED“]. Pojavio se i u Švajcarskoj da začikava svog tasta primedbom da mu je Kafka najveći nemački pisac novijeg vremena, ali Tomas Man je bio Kafkin obožavalac. Jednom kasnijom prilikom, potkraj Drugog svetskog rata, kada se našao u Pentagonu i zalutao tražeći izlaz po nekim od 800 hodnika, setio se, kaže, Kafke. Konačno, ugledao je jednog stražara i upitao ga kako da iziđe, a ovaj mu je rako da je upravo izašao. (v. Alan Levy, W. H. AUDEN, p. 24). S Erikom Man se retko viđao, a li su ostali doživotni prijatelji; a na zapitkivanja novinara da li je tačno, kao što leksikoni navode, da su se oni razveli, odgovarao je da mu to nije poznato.

(Svetozar Koljević, ENGLESKI PESNICI DVADESETOG VEKA 1914–1980: OD VILFREDA OVENA DO FILIPA LARKINA, 2002, Zavod za udžbenike)

Demon, đavo, vampir, duh

U rukama mi je FRANKENŠTAJN Meri Šeli (prev. Slavka Stevović: Marry Shelley, FRANKENSTEIN, 1818 — čitam roman u susret KLASICI NA ZELENOM (29jul25 @ Kampus UNS) — i mozak mi je trudan od poveznica između Frankenštajnovog stvora i savremenih AI modela. Šta drugo može pasti na pamet čitaocu ovog romana, pomislili bi, jer je sličnost između veštačkog čoveka M. Šeli i veštačke inteligencije AI modela očigledna — ali podudarnosti su delikatne & fascinantne. (Evo jedne:) Susrevši se sa svojom kreacijom prvi put van laboratorije, jedne olujne večeri podno švajcarskih planina, Viktor Frankenštajn opisuje stvora pridevima koji dočaravaju sleđenu mu krv u žilama: gigantsko, defomisano, užasno, nakazno, odvratno (gigantic, deformed, wretched, hideous, depraved). Viktor F., a kroz njega Meri Šeli, u romantičarskom zanosu poredi kreaturu sa zlodusima iz usmenih predanja: demonom, đavolom, vampirom, duhom (daemon, devil, vampire, spirit). Stvor i jeste, poput folklornih čudovišta, povezan sa htonskim svetom („Gotovo da je to moj vampir, moj sopstveni duh, oslobođen iz groba […]“ / „My own vampire, my own spirit let loose from the grave“). Ali ovaj bauk nije drevan, nije večan, nisu ga pravili stari bogovi, nije nastao od zaboravljene kletve, niti su ga okotile aždaje: sagrađen je (poentiram sličnost sa AI) u novom dobu, oruđima nauke i rukom savremenog čoveka.

Staračka književnost

Evo šta mi je palo na pamet tokom čitanja pripovetke SVAKOG JUTRA PUT DO KUĆE SVE JE DUŽI Fredrika Bakmana (2019, prev. Nikola Perišić, Laguna). Ako postoji književnost za decu — inače jedina „vrsta“ književnosti određena prema uzrastu čitalaca; ne postoji književnost srednjih godina niti penzionerska književnosti — mogla bi postojati i književnost za staru dob. Obe demografije povezuje, u narodnoj mudrosti, neozbiljnost i neopterećenost društvenim okvirima (v. npr. Igor Kolarov, AGI I EMA), a sociološki gledano, i mladi i penzioneri podjednako su ranjive grupe o kojima zajednica brine kroz različite institucije. Oblik te staračke književnosti bio bi stoga sličan dečijoj. Takva dela bi bila: kratka (da ne zamaraju čitaoce), štampana velikim slovima (kako bi se štedele oči), obogaćena ilustracijama (radi lakšeg praćenja za one sa otežanom koncentracijom), pisana lakim jezikom i slikovitim metaforama. A za razliku od dečije književnosti, dela staračke književnosti govorila bi o konkretnim izazovima stare dobi: slabijoj pokretljivosti, emotivnom teretu saznanja da mlađi članovi porodice moraju brinuti o nama, smanjenom društvenom krugu, smrti partnera i prijatelja, odnosima sa decom i unucima, zaboravljanju, kognitivnom slabljenju, demenciji. Ako bi takva književnost postojala, Bakmanova novela bila bi lektira.

Great leveler

Čitam kratak roman GRBA japanske spisateljice Sao Ićikave (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023; prev. Divna Tričković, 2024, Lumo Books) & procesuiram ovaj odlomak. Nikada nisam razmišljao o e-čitačima, a sledstveno i piratskim bazama, epubima, zvučnim knjigama i hajdučkim bibliotekama (eng. shadow libraries) kao sredstvima poništenja ableizma papirnate knjige.

Junakinja, poput autorke, živi sa teškim invaliditetom, u kolicima i sa pokretnim respiratorom. U objektu za negu ona vreme između ostalog provodi pišući tzv. kotatsu članke (drugim rečima: SEO mamce) i prateći onlajn nastavu na univerzitetu. Ima toga još. Strašna knjiga.

Amor fati 2025

Niče je bio taj koji mi je pomogao. U nekom trenutku, pala mu je na pamet zamisao koju je nazvao „ljubav prema sopstvenoj sudbini“. Štagod da ti je sudbina, štagod se dođavola desi, reci: „Ovo je ono što mi je potrebno“. Možda će izgledati kao propast, ali navali na to kao da je prilika, izazov. Ako uneseš ljubavi u taj trenutak — a ne obeshrabrenje — videćeš ćeš da je snaga tu. Svaka katastrofa koju preživiš poboljšanje je tvoje ličnosti, tvoga stava i tvoga života. Kakva privilegija! Tada će spontanost tvoje prirode imati priliku da poteče.

A onda, kada se osvrneš na svoj život, videćeš da su trenuci što su izgledali kao veliki promašaji praćeni slomom bili događaji koji su oblikovali život koji sada vodiš. Shvatićeš da je to stvarno istina. Ništa ti se ne može desiti što nije pozitivno. Ako nešto i izgleda & daje osećaj kao da je negativna kriza — nije. Kriza te baci unazad, a kada se od tebe zahteva da pokažeš snagu, snaga se pojavi. Tamna noć duše dolazi tik pred prosvetljenje.


(Joseph Campbell, A REFLECTIONS ON THE ART OF LIVING, 1991, Harper Collins)

***

(Pesma: Ivan V. Lalić, Amor fati, PISMO, 1992, Srpska književna zadruga)

Dok knjige pišu strojevi

Spremam se za šetanje parapolicijskih državnih falangi po cvrčećem asfaltu dok sa vanpendrečne udaljenosti ispijam ladan Sprajt uz glasno gutanje i coktanje & razmišljam o još jednoj borbi. Biće nama bitaka i nakon oslobođenja (autor se ovome vrlo raduje). Saznao sam danas da u Kentaurovom izdanju Orvelove 1984, u prevodu Vlade Stojiljkovića (1977, Jugoslavija; predgovor Leo Mates) fali jedna od najznačajnijih sintagmi u romanu; a i prevedenom fragmentu bi dobro došlo doćerivanje u jednoj reči. U tekstu-unutar-teksta pod nazivom TEORIJA I PRAKSA OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA („teška crna knjiga, nevešto ukoričena, bez ikakvog imena i naslova na koricama“), stoji ovakav opis distopije:

U svim korisnim veštinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obrađuju pomoću mašina.

Umesto toga bi trebalo (navoadim hrvatski prevod Antuna Šoljaka):

U svim korisnim umijećima svijet ili stoji u mjestu, ili nazaduje. Polja se obrađuju konjskim plugovima dok knjige pišu strojevi.

(Izvornik: „In all the useful arts the world is either standing still or going backwards. The fields are cultivated with horse-ploughs while books are written by machinery.“)

Sviđa mi se prevođenje „arts“ kao „umeća“, a ne prosto „veština“. Ali pažnja mi je naravno na delu o knjigama koje pišu mašine. Razlikujem avangardnu kompjutersku poeziju — stvorenu pomoću stroja — od mašinske „AI“ umetnosti — stvorenu od strane stroja. Orvel je znao pre skoro sto godina: mašinska je umetnost, stvorena uz minimalnu čovečiju interakciju, neljudska i dehumanizujuća. Stoga se i dovodi u vezu sa neljudskim i dehumanizujućim društvenim sklopovima poput feudalizma i fašizma. Svet u kojem se najdivniji proizvod ljudskog duha, mašte, slobode & pobune — umetnost — delegira robotima kalibrisanim od strane fantomskih IT službenika megakorporacija, a sami se ljude svode na plug, ašov & skripte za popunjavanje Eksela, nije dobar svet. Šetaćemo mi i mašine dok im CPU ne pregori na Futoškoj raskrsnici u julu.