O knjigama

Alfred H. Barr Jr, CUBISM AND ABSTRACT ART

Страшна насловница. Постоји негде читав сликовни поджанр који се темељи на дијаграмима и шемама. Уџбеничке илустрације у европској науци су још од Средњег века прерастале чисто васпитну намену и биле близу уметности (в. Susanna Berger, THE ART OF PHILOSOPHY: VISUAL THINKING IN EUROPE FROM THE LATE RENAISSANCE TO THE EARLY ENLIGHTENMENT, 2017, Princeton University Press). Ове су корице прави пример тога: и корисне и лепушкасте; не би их мало људи урамило у дневној соби или кабинету. Kњигу CUBISM AND ART је 1936. саставио Алфред Хамилтон Бар Млађи (Alfred H. Barr Jr.), први директор МоМЕ, а доступна је на Monoskop/log

 

Максималистички роман

Књигу MAXIMALIST NOVEL Стефана Ерсолина ловим од када се појавила 2014. До пре короне није прошло, мислим, месец дана а да нисам ритуално чешљао све либгенове базе тражећи је; носио сам се мишљу и да је купим, али је цена од преко сто евра на Букдепозиторију била ненормална. Прошле недеље сам је коначно ухватио, и то у најлепшем облику: малом ПДФ-у (~1MB) који је претраживању погодан. Улазим полако у црвено што се тиче слободног простора на облаку и на сваком овакво лепо компресованом примерку сам захвалан.

Максимализам у књижевности обожавам. Волим детаљ, и кићење; претеривање, мноштво, хедонизам у свему, тежину. Суздржавање је за птице и монахе. Поштујем, али нисам у тој сцени. Док сам жив, дај свега. Нисам наклоњен само дебелим књигама, иако их знам узети само на поглед. Максимализам је за мене и Бернхардов роман, и Пекићев ИКАР ГУБЕЛКИЈАН, Деспотовљева ПЕТРОВГРАДСКА ПРАШИНА, ПРОКЛЕТА АВЛИЈА. Те су књиге, по густини књижевног, неутронске звезде. Не одричем се минимализма, али ми се не свиђа тежња — могуће да се варам — минималистичкког да тежи утилитаризму или да бива изговор за осредњи посао стварања. Мајсторски минимализам открива дубине, висине и ширине у ситницама или неизреченом. Постоје велике хаику песме. Види се мајсторство, и месеци рада и промишљања над сваком речју, у свакој причи Рејмонда Карвера. Постоји огромна разлика између праве новеле и офрље написаног састава којег је фонт 14 подигао на број страница потребних за доњу границу „романа“; или између праве кратке приче и друге руке неког „искреног“ или „аутентичног“ концепта. Чак и у Икеином аскетском намештају постоји мајсторство — је ли лудо исто тражити од аскетских књижевних дела?

Ерсолино у студији говори пре свега о америчкој прози; о мамутским романима Пинчона и Делила. О тим романима увек волим да читам. Спремајући се за ову књигу, вероватно ћу коначно прочитати БЕЛЕ ЗУБЕ Зејди Смит, још један мега-роман, који ћу украсти са Јованиног ноћног сточића за лектиру, где још није дошао на ред (ју снуз ју луз). Средишња је Ерсолинова идеја да је „максималистичи роман“ нови жанр који се развио у америчкој прози средине ХХ века, што је мало ниђе везе — постојала су вишегласна, енциклопедијска, по обиму космичка дела још од Раблеа и Дантеа. Но видећемо.

Маша Вујновић, УМЕТНОСТ ПОШТОМ (2022, КЦВ) (Говор)

Ако вас занима мејл-арт ово је, за вас, дефинитивно издање.

Књига Маше Вујновић је детаљна и добро истражена историја покрета; права археологија оџачког мејл-арта, њихових пројеката, изложби, извођења, колаборација и гостовања; а истовремено и антологија есеја и фото-албум најзанимљивијих радова домаће поштанске уметности.

Ако знате шта је мејл-арт ова књига је, као што рекох, просто капитално издање.

О овом занимљивом, продуктивном и у свету изузетно добро примљеном делу наше неоавангардне уметности до сада се није оволико, и у оваквом квалитету, писало.

Штавише, није се се писало уопште, као што може потврдити и Машин преглед библиографије од читава два текста.

Ако ипак не знате шта је мејл-арт, дозволите да вам продам причу.

Мејл-арт је, дакле, облик неоавангардне уметности.

Али овај нам увод слабо може помоћи.

Неоавангардна и постмодерна уметност обично су повезане са експериментом, често врло радикалним.

Знате ону чувену постмодернистичку максиму: „све може бити уметност“.

Када све може бити уметност, шта је тачно поштанска уметност?

Мејл-арт је мало књижевност, мало визуелна уметност; мало је и воковизуел, дакле демократска мешавина текста и слике; а има ту и концептуалне уметности и перформанса.

Мејл-арт је, можда да кренемо од почетка, уметност која као оруђе користи поштанске елементе и саму институцију поште.

Поштанска се уметност остварује креативним интервенцијама на разгледницама, маркицама и писмима, а сама дела уметници шаљу другим уметницима на дописивање.

Сад, постмодерна и неоавангардна уметност, па чак и модерна уметност уопште, и даље имају лошу репутацију у јавности.

Не увек, али релативно често, људи сматрају модерну и постмодерну уметност за нешто што је неразумљиво, ружно, бесмислено, апсурдно и рушилачко.

Постмодерна је ту нарочито разбојник, и постмодерни уметници сматрају се злом сектом која активно подрива културу, уноси забуну и сеје раздор.

Зашто тај Пикасо слика глупости?

Како Роткове слике са укупно две боје вреде милионе?

Какве су то књиге које немају радње или смисла?

Каква је то поезија која се не римује?

Каква је то уметност која се шаље поштом?

Где нестаде лепота Мона Лизе?

Или деликатност сонета?

Или величанственост десетерца? И тако даље.

Наравно ово су глупости.

Тешко је наћи у култури и културној индустрији било шта што није својевремено започело експеримент.

И сонет је био експеримент када су градски кицоши касног средњег века одлучили да пишу поезију, за коју је до тада био резервисан латински језик, на говору оближњих провансалских чобана и у облику њихових народњачких напева.

У последњих неколико месеци виђамо децу како на улици певају стихове из једног неоавангардног метапесничког перформанса: „Уметница мора бити здрава“.

Да модерност није баук можемо видети и на примеру мејл-арта: мале, необичне, алтернативне, али добре уметности.

Када бисмо га разложили на просте чиниоце, мејл-арт почива на две идеје, уметнички обрађене: КОМУНИКАЦИЈА и У СВЕМУ СЕ МОЖЕ НАЋИ ЛЕПОТА.

Свака је уметност, у суштини, комуникација.

Ствараоци нам шаљу своје најинтимније идеје, осећања и мисли.

Али те су идеје толико велелепне да се не могу изразити обичном СМС-ом, већ причом, песмом, цртежом, музиком, драмом, експериментом.

Уметници не морају нама слати своје поруке.

Можда дела пишу у жељи да се споразумеју са самим собом, или са неком апстрактном представом света.

Не можете ме уверити да је Кафка био некакав патолошки интроверт, а да је опет иза себе оставио хиљаде и хиљаде страница прича, песама и есеја; текстова у које је унео сате живота пишући их.

Свако дело је некоме упућено.

Можда некој особи, можда неким особама, или самом себи.

Не откривам сада топлу воду.

Један романтичарски песник рекао је својевремено да су књиге, за њега, „дебела писма пријатељима“.

Један други романтичарски песник, можда сте чули за њега, звао се Гете, рекао је да су његова дела упућена не маси, већ појединцима који су у истом фазону као и он, и које пале исте ствари као и њега.

Мејл-арт је само потцртао дубинске идеје уметности: повезивање, удруживање, дељење.

Између СПОРАЗУМЕВАЊА и УМЕТНОСТИ је знак =.

Споразумевање је, само по себи, врлина чија вредност достиже највећа уметничка дела.

Уметност, сама по себи, јесте повезивање људи и душа, можда на први поглед сасвим различитих, несродних.

У књижевности, дакле, имате писца који напише дело, оно се објави и крај.

У сликарству насликате слику и ставите је у галерију.

У мејл-арту, у стварању дела учествује бар двоје људи, некада и више.

Материја кружи, доцртава се, дописује.

И никада се то не ради на празним листовима.

Мејл-арт се изводи на, као што рекох и као што је Маша у књизи објаснила, постојећим поштанским материјалима попут писама, разгледница или маркица.

На тај начин, ти наизглед банални елементи стварности постају део уметничког дела.

Лежи ту још једна сјајна идеја мејл-арта, а то је да све може бити уметност.

Не мислим ово у оном циничном смислу да се можете дохватити било какве мотке и то увалити некоме за уметност.

И експериментална уметност, уосталом, може бити добра и лоша.

Мислим радије на нешто попут будистичког начела да је сваки живот вредан, па и муве или навијача Лејкерса — идеје да, ако сте отвореног ума, видика и срца, у свему можете видети уметност и лепоту.

Мона Лиза је лепа. То нико не спори.

Лепе су и станце Лазе Костића.

Лепа може бити и разгледница.

Лепа може бити мразна шара на прозору.

Влат траве може бити лепа.

Мејл-арт поручује — и не само мејл-арт — да у потрази за лепотом не морамо ићи за галеријама или за великим и са правом канонизованим делима уметности.

Некада је лепота и у ситницама; некада се врхунска уметност крије и испред носа.

Ако нам ситница нешто значи, ако нас на нешто значајно асоцира, евоцира, егзалтира — небитно да ли је то роман Боре Станковића или облик неког облака — ко може да каже да то за нас не може да бити уменост?

Лично могу да неке стихове Лалића ишчитавам колико могу да премотавам неке снимке кошаркашких акција.

Оба ми дају исто усхићење лепотом.

Мејл-арт је, поред ових врлина, врло значајан и за нашу културу, што може деловати као претеривање када је реч о малој, субверзивној уметности пониклој у једној војвођанској варошици.

Због тога и јесте мејл-арт значајан: јер доказује да уметност не мора настајати у великим центрима.

Често умањујемо сами себе мислећи да нема ничега осим званичне средњошколске лектире, те да нема живота и маште ван Београда или Новог Сада.

Мејл-арт је права алтернатива: настаје у селу са око 10.000 становника, а дошао је до свих крајева света, као што је Маша пажљиво документовала.

Значајне мејл-арт изложбе и перфоманси дешавали су се у београдском МСУ, у Њујорку, Манчестеру, Венецуели, радови су излагани у МОМИ и Тејту, а паралелно су се, истих година, одржавали догађаји и у Лалићу, Ковачици, Бачком Петровцу, и наравно самим Оџацима.

Данас, мејл-арту је крај.

(Маша ће тврдити другачије.)

Пре свега што нико више не шаље писма.

Данас слати писмо, било какво, већ је уметнички перформанс.

Други разлог свршетка је, мислим, то што је мејл-арт доживео врхунац током санкција деведесетих.

Мејл-артистички уметнички протести против ембарга живо су описани у књизи.

За тако страшну ситуацију по наше друштво, мејл-арт је био вероватно и најбољи вид уметности за протест.

Санкције су антитеза мејл-арту.

Мејл-арт је уметност комуникације, удруживања, кооперације, заједништва.

Санкције су оруђе забране, ућуткивања, изолације.

Зато мислим да је мејл-арт своју апотеозу доживео током тих демонстрација.

То је био врхунац после којег је могла доћи само часна пензија.

Маша, као што рекох, тврди другачије, и у књизи се може наћи неколико трагова о томе како и данас живи, или може живети, мејл-арт.

Хвала Маши стога на овој књизи, хвала на мучном раду копања по џаковима и личним колекцијама; надам се, заједно са свима вама, да је ово дело, огромно по важности, само почетак.

 

Смрт палеолитска

Неколико цртица из ЧОВЕК И СМРТ Едгара Морина (1981, БИГЗ). Подвлачења су моја.

На границама ничије земље у којој је прачовек прешао из „природног“ у људско стање оруђе представља уредни, научним захтевима примерени пасош људскости. Отуд и назив homo faber. Одређења човечанства и доба у његовој преисторији подударају се са одређењима и стадијумима развоја оруђа којима се оно служило.
Али постоји и други, за осећања везани пасош, којим се не бави ниједна методологија, који није увршћен ни у једну класификацију нити обухваћен било каквим објашњењем, ни оверен, али који открива нешто што узбуђује. Тај пасош је гроб, то јест брига о мртвима, односно брига у вези са смрћу. Неандерталски човек
није био, као што се говорило, бесловесно биће; он је сахрањивао своје мртве.

—

Оруђа од неуглачаног белутка и трагови огњишта први су нам указали на нови смер у коме је човек био прошао. Међутим, други, по нашем мишљењу још упечатљивији докази очовечавања ускоро су се придружили оним првим: те доказе представљају гробови. Неандерталски човек није само сахрањивао своје мртве, него их је понекад и заједно сахрањивао на једном месту. То више није у питању нагон, него зачетак људске мисли, који се испољава у некој врсти „побуне против смрти“.

—

Смрт примитивног човека била је исто толико прозаична колико и оруђе којим се он служио. Мртви су били потпуно налик живима; они су поред њих стављали намирнице, оружје, уловљену дивљач, веровали да њих обузимају разне жеље и да они падају у јарост. Једном речи мртви су живели телесним животом.

—

У мустеријанском периоду средњег палеолитика мртваци су били сахрањивани, то јест на њихове посмртне остатке биле су стављане гомиле камења, које су прекривале нарочито његову главу. Касније су, како изгледа, у гроб бивали стављани покојниково оружје, његове кости и намирнице. Његов костур је бивао обојен неком супстанцијом загасито црвене боје. Да ли је камење било стављано на гроб да заштити покојника од животиња, или зато да му онемогући повратак међу живе?

—

Смрт је према томе, на први поглед нека врста живота у којој се на овај или начин продужава индивидуални живот. Виђена из те перспективе, она не представља једну „идеју“, него једну „слику“, једну метафору живота, један мит.
Одиста, у најстаријим забележеним вокабуларима смрт још не постоји као појам: о њој се говори као сну, путовању, рођењу, болести, несрећном случају, уроку, уласку у обитавалиште предака, а најчешће се говори о свему томе истовремено.

Kelsier smiled

Последице шонена и chaotic good архетипa погубне су за писце жанровске фантастике. Шалу на страну, волим књиге Брендона Сандерсона. Код њега ми се не свиђа неколико ствари: то што је један од оних аутора епске фантазије који су жанр још више одвојили од толкиновске митопоетике и приближили га Мартиновим политичким интригама и YA љубићима са темом антиутопије (јесте конзервативан сам јер сам а) матор и б) људи су најконзервативнији према ономе што најбоље познају и највише воле); и то што је такође, мислим, популаризовао нарочиту инжењерску врсту фантазијске магије и магијских система, који везе немају са космичким силама немерљивим већ се темеље на Њутновим законима и банализованој хемији; све ми је то досадно, немаштовито & сасвим не-магично. Ипак, књиге су му свеже, чисте и добре.  РЕД МАГЛЕ (MISTBORN) његова је прва фантазијска трилогија, објављена свега две године након што је мастерирао на студијском програму Креативног писања. Једна је од ретких књига којој могу да, чак и уморан, читам по неколико стотина страница дневно, без умора, из чистог узбуђења. На друго читање страшно ми пара уши што главни споредни јунак у свакој сцени и црти дијалога мора да се неколико пута ђаволски осмехне усред реплике или акције како би нам се дало до знања колико је ту кул фор скул. Ако гледате борилачке аниме, тај осмејак знате. Ако пишете своје романе, немојте то радити. Еквивалент том артифицијелном и страшно кринђ гесту је када се филмски суперхерој, после неког скока или телепортације, дочека на једном колену, у чучњу, ослањајући се на песнице. Стилометријско претраживање каже да се „Kelsier smiled“ у роману од ~600 страна понавља шездесет пута, „Kelsier chuckled“ још двадесетак. Напомињем да тип није главни јунак и да се у многим поглављима ни не појављује. Српскојезични преводилац је урадио колико је могао да ову репетицију замаскира, па тако имамо „Кeлзијер се осмехну“, „Келзијер се насмеши“, „Келзијер се закикота“, „Осмех му [Келзијеру] пређе преко лица“ итд.

Новица Тадић пише прозу (ПОТУКАЧ; КУЋЕ БЕЗ КЊИГЕ И СЛИКЕ, ДОМОВИ БЕЗ БИБЛИЈЕ И ИКОНЕ)

Тренутно уживам у есејима/прозаидама Новице Тадића. Неколико тих радова волим, а један (за сада) ми је маестралан. Испрва су сам у њима видео несналажење врхунског песника у прози, као када кошаркаш игра одбојку — атлетицизам није упитан, али је тело навикло на друге покрете; спорташ, иначе грациозан у дизању за три, делује неспретан при чекићу. Што сам више читао, више сам био у криву. Прва књига САБРАНИХ ПЕСАМА почиње кратким Тадићевим описима сваке своје збирке. Опис ОГЊЕНЕ КОКОШИ ми је на почетку изгледао смотан, неуредан; нисам навикао на нелагодан хумор од блек метал песника попут Тадића. Спојлер: Тадић је ВОЛЕО да пише такве задихане цртице (в. „Борхес је одустајао“), налик импулсивној првој руци Фејсбук коментара.

ОГЊЕНА КОКОШ, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.

Опис ПОТУКАЧА ми се много свиђа. Пре њега су описи УЛИЦЕ и НАПАСТИ, са којима ПОТУКАЧ чини мини трилогију о урбаном Хаду:

Хитро писање, да. Моја књига УЛИЦА написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.

—

Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига НАПАСТ сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.

—

Књига ПОТУКАЧ је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.

Фасциниран сам ходањем у последње време. Сам много ходам, и читам о великим ствараоцима који су такође много ходали. Фискултурни стручњаци се слажу да је шетња једна од најбољих вежби јер је бесплатна, ниске напасти по зглобове & срце и изводљива где год има тла које није покривено лавом, океаном или густом џунглом. Такође отвара мозак; током шетње не морам да мислим на шетњу (шетња током које се проматра шетња је већ једна врста зен-медитације), него сам слободан да се усредсредим на албум, подкаст или своје мисли. Све у свему сјајна ствар. Осећам се стога близак са овом Тадићевом збирком ходајуће поезије. Кад смо код неуредности — да ли је дело писано офрље ако сам песник промишља своју неуредност и површост? Волим Тадићеве речи: „Спасао сам је од бољих верзија“ и „Мајсторство које усмрћује“. За неке мајсторе и површност је алатка.

Ево и оног маестралног текста. Назван је „Куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе“, написан је 2007. и служи као епиграф САБРАНИХ ПЕСАМА. Моћно дело. А неки глупак је мислио да је Тадић кошаркаш што не може да смечује одбојкашку лопту.

То сам много касније схватио, неким другим поводом, у приликама сличним оним прохујалим и већ помало заборављеним. Да, било је то планинско село и сав мој родни крај: куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе. Из тих планинских кућа извијао се тек понеки дим.

Ватра је у њима била оно најбоље, једина племенита твар, пламтећа проповед и вест да још има живих. Све друго су однели рат, болест и сиромаштво; отерали комесари, развукли активисти.

У једној од таквих кућа сам рођен и ја.

Отац је однекуд пронашао Песмарицу. Тако сам звао ту књигу. Можда је она имала и неки наслов, али га ја нисам примећивао, па као да није ни постојао. Једноставно — Песмарица.

А у Песмарици: песме о Марку Краљевићу, о ускоцима, о хајдуцима.

Мислио сам да на свету постоје само Срби и Турци и да ћемо ратовати док је света и века.

И они који су ми у минулом рату побили најбоље рођаке нису били Немци, усташе и комунисти, већ неки Турци којима није могао ништа ни Марко Краљевић ни Милош Обилић, ни Никац од Ровина ни Бајо Пивљанин. Тек ће се, мислио сам, родити јунак који ће растерати ту страшну и многобројну олош.

И нека будућа песмарица биће само о њему и његовим незамисливим мегданима.

Ко буде имао ту књигу, имаће и све друге које пожели.

Забрањено је играти се у лавиринту

Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).

Промоција збирке песама ПОВРЕДА БЕЛИНЕ Бојане Стојановић Пантовић (2022, НС)

Промоција нове збирке пеозије моје драге професорке Бојане Стојановић Пантовић, ПОВРЕДА БЕЛИНЕ (2021, КЦНС). Вече је било у оквиру серијала КЦНС КЊИГОМАТ, који води сјајна Мирјана Фрау Гардиновачки (прва слева), водитељка овог догађаја где су говориле још Владислава Гордић Петковић — која ми је скоро великодушно позајмила своју тезу о Рејмонду Карверу, СИНТАКСУ ТИШИНЕ (1995), коју нигде другде нисам успео да пронађем — и Јелену Марићевић Балаћ, ауторка поговора издања. Пето присуство на слици је Катарина Пантовић, која је како сам начуо недавано положила вожњу и чија је нова поезија такође још топла од штампе (РИТУАЛ ПРЕД СПАВАЊЕ, Суматра).

На сусрет сам дошао као лош ђак јер књигу нисам имао у рукама. Промоција је урадила посао и навукла ме на дело већ током живе приче & рецитовања. Проф. БСП се између осталог бави изузетним истраживањем „прозаида“, одн. песама у прози, страшно занимљивог књижевног облика. Као и сличне прелазне врсте, прозаиде су андерграунд; сећам се да сам их гутао као клинац, чак их и писао, али где да данас налетите на њих? ПОВРЕДУ БЕЛИНЕ једна таква прозаида затвара. Ствар се зове „Доба неолита“. Навучен сам. БСП у поезији прати линију експресионистичких песника попут Георга Тракла, воли затворене и криптичне стихове, а поезија је сама исповедна, свакодневна, са медитацијама у правцу мита, књижевности, уметности. Према речима песникиње, ово је збирка о забораву; претходне су биле о сећању, а ова је о томе како је писати о забораву. Да ми драга професорка није поклонина примерак, украо бих га.

Натапање хумора неподношљивом тугом

Тешко ми је од скора да о причама Бранка Ћопића размишљам одвојено од мисли о његовој смрти. Надам се да ћу у једном тренутку наићи на неки његов поузддани дневник који ће можда бацити светло на нешто, али знам да није право тражити такву врсту разрешења, од било кога. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ изгледају као цртаћ; Ћопић је, руку дајем, гледао Душка Дугоушка пре него што је писао сцене комичног хипернасиља међу ликовима. Али БЋ чини и једну за читаоца гадну ствар: страшан је емотивни шок када, у тренутку, скочимо из смешне приче о дечијим несташлуцима, у сцену у будућности, током битке за Бихаћ, где иста деца, сада младићи, гину у рату. На темељном људском нивоу то заврне душу. Призор је оксиморонски, гротескан: у глави нам се мешају призори невиних клинаца, по приказаном сличним јунацима из Looney Tunesa, са сликом њиховог страдања. Такве скокове у будућност искористио је Стивен Кинг, неколико десетлећа после Ћопића, у новели THE BODY, те филмској адаптацији исте STAND BY ME.

Цијелу књигу обавија атмосфера меланколије и оне тешке, ољуђене туге, која човјекову животу и дјетињству даје сав смисао, иако је његов живот сачињен од све самих хумористичких гегова. Натапање хумора неподношљивом тугом основа је књижевних стратегија Бранка Ћопића. Ако смо одрасли у тужне људе, овај је писац за то најзаслужнији.

Миљенко Јерговић, „Дуле Дабић Хајдук“

Младен Јаковљевић, ИЗБЛЕДЕЛЕ ДУШЕ (2019, Академска књига)

Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i — meni omiljena varijanta — okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi — za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija — dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom — sa dragim ljudima sa druge strane magle.