Čitajući zbirku novela Stivena Kinga IF IT BLEEDS (2020, Scribner) došao sam do uvida da sam ja od ovoga zavisan. Stiven King je za mene stvorio savršenu književnu drogu. U jednom periodu svog iskustva sa Kingom bio sam smoren, kako sam sebi zajedljivo obrazlagao, njegovim variranjem istih šest zapleta i/ili pripovednih elemenata. Mladost ludost! Sada tu repetitivnost rado prihvatam i iščekujem. Ne želim varijacije i odstupanje u formuli kada mi sve toliko prija. To je valjda onaj trenutak kada nešto ponavljajuće prestaje biti dosadno, a postaje umirujuće, bezbedno i udobno.

Pokušao sam da izmeditiram zbog čega su mi u poslednje vreme um, kortizol i či u blaženom miru kada čitam čak i naoko osrednja Kingova dela, i izveštaj ide ovako. I) Kingove priče neretko su o Porodicama, groznim tako i lepim, i njihovim kako raskidima tako i zbližavanjima. Naš majmunski mozak, već petnaest hiljada godina naviknut na lepotu zajedništva i međusobne ljubavi, reaguje rekao bih sa velikom empatijom na takve priče. Junaci u tim zapletima obično su II) Deca. U dobu sam kada sam svakim danom sve bliži četrdesetoj a sve dalji od dvadesetih; godine su to kada razmišljanja o divotama i bagovima detinjstva počinju rade u overdrajvu. „Nostalgija“ je u ovom slučaju preneodređen izraz za ono što osećam čitajući takve Kingove stvari, ali za potrebe ove književne ispovesti, za koju ne želim da pređe u terapijski zapis, recimo da je to ono što vibrira u meni. Nema za mene razlike između ruralne Amerikane i Salajke devedesetih: Kingovi III) Mali Gradovi su, kao i svačije uspomene na rodno mesto, udobni i ušuškani poput majčine utrobe, čak i kada kriju mračne tajne ili postaju lovišta demonskim silama. Ima li uopšte toplijeg i saosećajnijeg horor pisca od Kinga? Čovek koji je napisao STAND BY ME, BEKSTVO IZ ŠOŠENKA i ZELENU MILJU nije ograničio dispanziranje empatičnih priča samo u svoje nehoror priče: a što sam matoriji, cinizam nihilizam većine dela strave sve su mi dosadniji. Koliko god bile zle, bolesne ili jezovite, Kingove priče uvek su u jezgru IV) o Dobrim Ljudima i Ljubavi.

Prvu novelu u zbirci, „Mr. Harrigan’s Phone“, obožavam. Mislim o njoj već danima; spomenuo sam je čak i na prošlom času Kreativnog pisanja, i bila je to digresija više iz ljubavi nego iz potrebe. Zna se ponavljati da je teško napisati horor priču u doba mobilnih telefona. Ovaj saharinski bildungsromančić o dečačkom odrastanju i vezi koju imamo sa našim mentorima & vodičima izvanredan je kontraargument.

(Izvorno objavljeno kao komentar na jednom forumu)

Brem Stoker, DRAKULA. Dvesta godina star roman, pisan pritom za nas neverovatno arhaičnom tehnikom epistolarnog romana (romana u pismima), i dalje je stravičan za čitanje. Kasnije adaptacije mnogo su ulagale u romantizaciju Drakule: pružala mu se naglašeno pravednička pozadinska priča, romantični podzapleti, i uopšte egzotičnost misterioznog i markantnog stranca. Vrlo daleko od istine! DRAKULA je daleki predak slešera: izvorni grof Drakula je infernalni besmrtnik čije su inteligencija, snaga, moć i zlo nepojmljive čovečijem razumu; u potpunosti je lišen empatije ili ma čega ljudskog, a same ljude uostalom smatra faktički stokom, zbog čega ih ne samo ih lovi, već se sa njima psihopatski poigrava. Od svih slešera Drakula možda najviše sličnosti ima sa ksenomorfom. Nije on samo monstruozni predator iz „drugog sveta“, vođen istovremeno i paklenom inteligencijom i najnižim instiktima lovca, već mu nasilje često koketira sa seksualnim napastvovanjem — čak i prema muškim likovima. Uopšteno je Drakula sažetak strahova viktorijanskog doba. To je stranac iz tamnih i varvarskih krajeva sveta koji bira srce britanske imperije za svoje novo lovište; on se opire savremenim zakonitostima logike i nauke; a njegovo erotizovano, grumersko nasilje je devetnaestovekovnim čitaocima u najmanju ruku bilo mučno, ako ne i ogavno.

Mark Danijelevski, KUĆA LISTOVA. Avangardni obrt na temu „uklete kuće“, pisan uz pomoć raznovrsnog arsenala savremene eksperimentalne proze: vizuelnim eksperimentima, nestandardnom tipografijom, metatekstualnim upadima itd. Glavni junak saznaje da je kuća u koju se njegova porodica uselila veća iznutra nego spolja (sličnim zapletom počinje i horor novela Danijela Kelmana DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN / YOU SHOULD HAVE LEFT, 2016, po kojoj je snimljen i film Dejvida Kepa (TAJNI PROZOR) sa Kevinom Bejkonom; btw Kelmanov magijsko-istorijski roman TIEL / TIL je nedavno objavila Čarobna knjiga) — otkrivanje tajni kući je mračno i emotivno. Hororično u knjizi nije samo razrešavanje središnje misterije, koje je izvedeno vizuelno/tipografskim dočaravanjima (Danijelevski lucidno započinje jezovitu priču već u uvodnom impresumu izdanja, pri navođenju izdavača, ISBN broja, urednika itd), a ne eksplicitnim objašnjenjima, već je jezovita i potresna priča koja teče u pozadini, a koja govori o traumi, gubicima i ljubavi. Sam Danijelevski ističe da je KUĆA LISTOVA pre svega ljubavna priča, što je stav koji stvarno klikne na kraju čitanja.

Stiven King, GROBLJE KUĆNIH LJUBIMACA. Od svih horor knjiga Stivena Kinga, mislim da ova ima najizraženiju i ujedno najljudskiju nadtemu: strah od smrti. Strah od smrti je uopšteno drevna tema — zaplet prvog književnog dela za koje znamo, GILGAMEŠA, vrti se oko Gilgamešovog straha od smrti nakon što mu premine Enkidu — a o toj temi se često zna palamuditi na različite lirizovane i kontemplativne načine. GROBLJE mi se pak sviđa jer je knjiga brutalna umesto refleksivna, i što ide na sam izvor našeg odnosa sa smrću: nije ovo knjiga o emotivnim fobijama od smrti, već o našoj neandertalskoj užasnutosti od iste; užasnutosti nad leševima, raspadanjem, bolešću, mrtvim tkivom, pa tek na kraju o užasnutosti nad kosmičkom indiferentnošću prema našim sirotim malim životima. Edgar Moren je u knjizi ČOVEK I SMRT teoretisao da je razlog verovanja o onih četrdeset „opasnih“ i „nesvetih“ dana nakon pokojnikove smrti (koje deli ogroman broj kultura i naroda) zapravo gađenje: tih ~mesec dana je period potreban telu da potpuno istruli i da od njega ostane samo kostur. Sviđa mi se stoga što je GROBLJE jedno od Kingovih dela sa najviše gore-a, čija se šok vrednost izvrsno uklapa u poetiku dela, a obožavalac sam i Kingovih folklornih koketiranja sa mračnim domorodačkim verovanjima i kultovima smrti, koja za trunku zalaze i u kosmički horor. Zanimljivo je čitati polu-lavkraftovski zaplet u kojem glavni lik nije ekscentrični usamljenik u potrazi za tajnama uvrnutog kosmosa, već porodični čovek koji dela usled tuge i želje da popravi svoj razrušeni dom.

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu Mipla, predstavljena je prva knjiga epskofantazijske trilogije MAGLORODNI Brendona Sandersona (Brandon Sanderson, MISTBORN), čiji sam bio urednik. O ovom velikom poslu glancanja i redakcije preko dve hiljade stranica pričao sam, zajedno sa Borisom Vukovićem (pokretačem Mipla) i Jelenom Katić Živanović (prevoditeljkom drugih Miplovih izdanja Sandersona) u ovom sjajnom snimku u produkciji samog Mipla.

Miplov poduhvat i razvoj je neverovatan. Isprva igrački klub, potom distributer društvenih igara, a zatim i njihov lokalizator, Mipl je od skora postao i jedan od naših najasertivnijih izdavača žanrovske fantastike. U poslednjih nekoliko meseci, pod imprintom Mipla objavljivana su dela trenutno najpoznatijeg i najtiražnijeg autora epske fantazije, Brendona Sandersona: preciznije, objavljivani su njegovi TAJNI PROJEKTI, četiri samostalno objavljenje knjige koje zajedno čine verovatno najhajpovaniji izdavački projekat ove decenije u svetu epske fantazije. A sada je red došao i na MAGLORODNE: trilogiju koja je pokrenula karijeru ovog savremenog titana žanra.

MAGLORODNI su svojevremeno bili prava mala revolucija u fantaziji. Sa jedne strane, MAGLORODNI su bili vesnik novih vetrova: bio je to jedan od prvih megapopularnih fantazijskih serijala sa prepoznatljivim YA elementima: zaplet je ovde smešten na pozornicu distopijskog/postapokaliptičnog settinga, a naši mladi glavni junaci pokušavaju da, spašavajući svet, pronađu i same sebe u tinejžderskim potragama za identitetom i samovrednovanjem. No istovremeno, MAGLORODNI su i u prepisci sa klasičnim storitelingom visoke fantazije. Negde u pozadinskoj priči ove trilogije zakopana je jedna zaboravljena zapovest o časnom Junaku i njegovom pravednom Pohodu. Šta se desilo sa tim spasiteljem sveta? Da li je neko od junaka-adolescenata reinkarnacija tog Heroja Doba, ili je pak religiozno verovanje u te legende — zabluda?

MAGLORODNI su zbog takve otvorenosti novom, ali negujuće ljubavi prema starom, strašno uzbudljivo štivo bilo kojemdelu žanrovske demografije. Penzioneri poput mene će na ovim stranicama pronaći CPR starih avanturističkih pripovesti o nesalomivim ratnicima na plemenitim kvestovima u samo srce tame; drugi će prisustvovati, čitajući isti tekst, šarmantnoj dekonstrukciji klasične fantazije i emotivnom rolerkosteru jedne divne mladalačke ljubavne veze.

Na MAGLORODNIMA smo krvavo radili. Delo ima preko 2.000 stranica, poseduje složeni magijski i metafizički worldbuilding, i bogato je fantazijskim neologizmima i igrama reči koje smo skoro u potpunosti preradili u odnosu na prethodno Lagunino izdanje (RED MAGLE, 2010). Nijedna rečenica ovih knjiga nije ostala neprevrnuta, a nadam se da će čitaoci uživati u nekolicini uredničkih napomena koje sam fusnotirao u nadi da čitanje Sandersonove složene mitopoetike učinim potpunijim i zabavnijim. Cilj svakog prevodioca, urednika i lektora je da knjiga stranog autora u što većoj mogućoj meri izgleda kao da je pisana na tom prevedenom jeziku; poštujući, naravno, jezikotvorne temelje i izvornog i domaćeg jezika. Sanderson je, što se mene kao urednika tiče, sa Miplovim MAGLORODNIMA postao srpski pisac.

Roman Itana Hoka SVETLI TRAČAK TAME Itana Hoka (2021, Geopoetika, prev. Lusi Stivens; Ethan Hawke, A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Alfred A. Knopf) nije autobiografska knjiga, ali verujem da I. Hok nije mnogo izmišljao kada je u usta glavnog lika — propalog glumca rastrojenog privatnog života koji pokušava da nađe nešto nalik iskupljenju igrajući viteza Harija Persija Hotspura u HENRIJU IV (ovo nije jedina knjiga koju je g. Hok napisao iz ugla viteza, v. RULES FOR A KNIGHT, 2015, Alfred A. Knopf) — dakle, da nije puno izmišljao kada je preneo utiske glavnog junaka nakon što se prvi put sreo sa Šekspirom gledajući KRALJA LIRA sa Lorensom Olivijeom:

Nisam razumeo Šekspira, ali bio sam očaran. Očarala me je misterioznost nečega što ne razumem a što je tako očigledno majstorski stvoreno. Kao da je nagoveštavalo da odgovori postoje za one koji ih očajnički traže.

Isto je bilo moje iskustvo kada sam sa jedva dvocifrenim brojem godina prvi put uzeo da čitam PROKLETU AVLIJU, a nešto kasnije i HAZARSKI REČNIK, Popinu poeziju pa ULIKSA. Ništa nisam „razumeo“ čitajući ova dela; štaviše, jedva da sam uspevao da ispratim radnju, ili da uopšte razumem pasuse ili stihove. Ali me je, kradem Hokove reči, očarala misterioznost nečega što nisam razumeo. Kada bih usred tamne noći dodirnuo podnožje piramida, da li bih mogao da osetim, preko samo jedne njihove cigle, koliko su masivne? To mi se desilo čitajući o Karađozu ili silasku Baka Maligena niz stepenice.

Razumevanje dela je samo delić iskustva. Sa knjigama se, rekao bih, pre svega se vibrira. Prema Rečniku književnih termina M. Jocića, „vibriranj“ je ekstrasenzorno, nesvesno — kako god — shvatanje dela na frekvencijama koje istinski osećamo, ali ne možemo verbalizovati. Sticajem okolnosti, razumevanje knjiga i učenje drugih da razumeju knjige mi je posao — i ne postoji išta bolje i ispunjavajuće — ali za mene je to komplementarno vajbovanju, a ne suprotstavljeno. Imam zadovoljstvo da se svakog dana bavim otkrivanjem onoga što knjige čini opčinjavajućim čitaocima, ali to mi književnost ne čini suvom i matematičkom, već mi produbljuje zabavu čitanja. Književnost nije osmosmerka da se reši. Univerzitetska predavanja i teorijska izučavanja ne posmatram kao rešavanje problema — radije su mi to pronalaženja novih stvari koja će me opčinjavati.

Jedno skoro uvek ide uz ljubavnu poeziju: hvaljenje partnera. Kada o pisanoj tradiciji evropskog pesništva govorimo, počnimo sa Petrarkom — čovekom koji je zaslužio da mu prezime postane terminološka odrednica. „Petrarkistička“ poezija tako znači, između ostalog, hvaljenje drage preko razumne mere. Petrarkina izabranica srca je, kako svedoči njegov KANCONIJER (IL CANZONIERE, : sunce, nebo, bog, anđeo; ona je bezgrešna; zubi su joj poput bisera, koža poput slonovače, oči poput safira, i tako dalje. Rečju, fizički i karakterno idealno biće.

Treba napomenuti da Petrarka nije imao nikakav odnos sa Laurom; ponajmanje partnerski. Po legendi, video ju je jednom, i od tada je živela u njegovom umu kao božanska inspiracija. Bilo bi previše nazvati taj odnos i platonskim, jer sam po takvoj logici stvari i ja u platonskoj vezi sa Adamom Drajverom. Ne sumnjam u čistotu Petrarkine ljubavi i veličinu njegove poezije, ali je njegova veza sa Laurom, racionalno li izložimo stvari, na ivici stalkerske, ukoliko je i postojala. Uostalom, kako vole da kažu u teoriji književnosti: ako ti napiše sonet, zaljubljen je u tebe; ako ti napiše 300 soneta, zaljubljen je u sonete.

Izdaleka je lako idealizovati. Prava stvar je voleti izbliza, kada vidimo metaforičke pore na licu našeg odabranika ili odabranice. Ljubav, kada je prava, svetlosnim miljama je udaljena od, psihološki govoreći, vrlo nezdrave idealizacije, što je deluzija građena armaturom nesigurnosti i malterom emotivne nezrelosti.

Stoga mi je veoma drag jedan podžanrić klasične ljubavne poezije koji ide kontra idealizacije. U ovim pesmama — nazvaću ih anti-ljubavnom ljubavnom poezijom — autori otkrivaju da ljubav znači voleti celovito; ne uprkos imperfekcijama već zajedno sa njima, jer one čine deo kompletne slike koja je NAMA savršena. Ovakve pesme nisu sjajne samo za pesnike i njihove partnere, već i za samu poeziju, jer se u njima svesno pravi otklon od banalnih poređenja i smaračkih simpovanja. MOJA ljubav je, zamišljam da kažu ti autori, samo MOJA, sveža i jaka, i ne može se iskazati istrošenim metaforama, već otklonom od njih.

Avangardni pesnik Rade Drainac je u svojoj mladalačkoj poeziji, dok njegovi sentimentalni tonovi nisu još postali organski deo njegovog ekspresionističkog tajfuna od od pesništva, već su se koprcali sami za sebe, imao jedan takav pesmičuljak:

Iluzija nisi, jer osećam lepo
da si stvarno nešto, koje život nosi; —
da si divno biće. I verujem slepo
kao što će mene smrt da pokosi
da ćeš i ti pasti. Ali zato nisi
iluzija neka. — Vedra stvarnost ti si.
(R. Drainac, „Iluzija i stvarnost“, MODRI SMEH, 1920)

Najpoznatija takva anti-ljubavna ljubavna pesma — zapravo apoteoza onoga što bi prava ljubavna pesma trebalo da bude — jeste čuveni „Sonet XVII“ Pabla Nerude, u kojem pesnik redom odbija sve turbofolk panegirike koje su drugi pisali svojim dragama. Njegova ljubav je nešto drugo:

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sjene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukčije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.
(Prev. Zvonimir Golob)

—

No te amo como si fueras rosa de sal, topacio
o flecha de claveles que propagan el fuego:
te amo como se aman ciertas cosas oscuras,
secretamente, entre la sombra y el alma.

Te amo como la planta que no florece y lleva
dentro de sí, escondida, la luz de aquellas flores,
y gracias a tu amor vive oscuro en mi cuerpo
el apretado aroma que ascendió de la tierra.

Te amo sin saber cómo, ni cuándo, ni de dónde,
te amo directamente sin problemas ni orgullo:
así te amo porque no sé amar de otra manera,

sino así de este modo en que no soy ni eres,
tan cerca que tu mano sobre mi pecho es mía,
tan cerca que se cierran tus ojos con mi sueño.

Možda najstariji primer takve anti-ljubavne ljubavne poezije nije nastao mnogo nakon Frančeska Petrarke. Šekspir je u mnogim stvarima živeo barem trista godina u budućnosti, te ne čudi da je negovao, i za današnje običaje, progresivno shvatanje ljubavi i parnerskog odnosa. U svom „Sonetu CXXX“, najbolji pisac koji je ikada hodao planetom peva o svojoj dragoj. Ona nije bog, nije anđeo, nema zube od bisera niti grudi Amazonke — ali jeste najlepša, najgracioznija, najskladnija i najbolja za njega.

Oči moje gospe ko sunce ne žive,
Koral veću rumen od tih usni ima,
Ako je sneg beo — grudi su joj sive,
Vlasi joj se kose crne međ crnima.

Video sam ruže damaske crvene
I najbelje, ali ne na licu tome.
Neki su mirisi mirisnije cene
Nego što ga ima ta u dahu svome.

Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
Al muzika lepše moje uho kupa.
Ja nikad ne videh boginju u hodu,
Kad mi gospa ide — ona zemljom stupa.

Al ja ipak mislim, o tako mi boga,
Da joj nema ravne usred svega toga.
(Prev. Stevan Raičković)

—-

My mistress’ eyes are nothing like the sun;
Coral is far more red than her lips’ red;
If snow be white, why then her breasts are dun;
If hairs be wires, black wires grow on her head.
I have seen roses damasked, red and white,
But no such roses see I in her cheeks;
And in some perfumes is there more delight
Than in the breath that from my mistress reeks.
I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound;
I grant I never saw a goddess go;
My mistress, when she walks, treads on the ground.
And yet, by heaven, I think my love as rare
As any she belied with false compare.