O knjigama

Miplov čitalački klub: Početak

Krajem septembra 2023. održali smo prvi Miplov čitalački klub, i bilo je izvanredno. Čitalačke klubove uopšteno mnogo volim — čitanje je lepo, ali usamljeničko i tiho zanimanje, te malo stvari mojim vibracijama prija koliko kreativno razgovaranje o knjigama sa drugim živim bićima. Ne govorim pritom samo o „kritikama“ ili „tumačenjima“ književnosti — mada i to volim više nego leba da jedem — već o bilo kakvom maštovitom razgovoru o bilo kom delu. Što digresivnije to bolje ako mene pitate. A budući da se poslovno bavim mahom formom i teorijom, do neba mi prija kada tokom ovih razgovora pričamo o svemu osim toga: o likovima, o inspiracijama, o osećanjima koje smo videli ili upili iz nekog dela.

Čitalačke klubove dakle volim, a Miplov volim naročito. Sa šefom ove plemenite organizacije, Borisom Vukovićem, znam se još iz srednje škole, kada smo zajedno čitali Pračeta, igrali MTG (Borča, posvećeni Zeleni igrač, u Medžik me je uveo i inicirao savetima za prvi špil, koji je bio neki Mirrodinov crveno/bezbojni) i zajedno nastupali u strit basket ekipi „Hidraulični stršljenovi“ koja je neke novosadske turnire čak i osvojila. Čak i da međutim ne poznajem Borču — daleko bilo — Mipl je sam po sebi predivna storija posvećena fantastici u svim njenim oblicima. Drago mi je što sam, makar promilno, deo toga. Kao mali, moje Treće Mesto bila je SF/F sekcija Gradske biblioteke u Novom Sadu. Veliki razlog tome što Bombardovanje 1999. uglavnom pamtim po dobrom provodu je što sam u skloništu čitao kilograme i kilograme starih Politikinih zabavnika, pre svega danas tragično odsutnu rubriku sa fantastičnim kratkim pričama. Godinama kasnije, isti fiks sam dobijao od Gejmerove RPG rubrike koju je uređivao izvrsni Ranko Trifković. Sa Miplovim čitalačkim klubom imam osećaj da sam u jednom prilično bukvalnom smislu kod kuće.

Elem, na prvom sastanku MČK čitali smo Pračetova i Gejmenova DOBRA PREDSKAZANJA. U prvoj nedelji novembra se sastajemo drugi put, i čitamo jedan od najlepših horor romana XX veka, KUĆU NA UKLETOM BRDU Širli Džekson. Vidimo se!

Smešni HADES

Na prste jedne ruke mogu izbrojatiigre koje su me nasmejale. HADES je dobar pokazatelj zašto. Nije da izbegavam naoko humoristične igre ili generalno određene žanrove, ali pokušaji verbalnog humora — u dijalogu ili tekstu uopšte — u video-igrama su mi u najboljem slučaju nezanimljivi, a u najgorem agresivno neprijatni. Rekao bih da se igrotvorci previše trude da budu smešni u replikama, umesto da smehovno upakuju u same elemente igrivosti, scenografije ili događaja.

Književni humor, na primer, ne krije se samo u smešnim stvarima koje likovi izgovaraju, već i u komičnim uvrtanjima jezika, sintakse, naracije ili ostalih proznih tehnika. Pračetove fusnote su smešne ne zato što su u pitanju nekakvi vicevi koji se mogu prepričati usmeno (nisu i ne mogu), već zato što urnebesno & antienciklopedijski rovare po tekstu, ponekad i nasuprot željama likova ili samog pisca. Filmski humor takođe ne leži (samo) u smešnim g ovorima, već u kadriranju, akciji, postavci scene.

Igra YAGA je, na primer, deklarativno humoristična parodija slovenskog folklora — za koju garantujem da nijednu osobu na svetu neće nasmejati niti jednom od svojih brojnih linija dijaloga (premda se trudi). Istinski smešni elementi ovde su utkani u gejmplej. Glavni lik je, umesto nekakvog atletskog Dragonborna ili Vešca, čovek koji bi u nekom drugom RPG-u bio NPC: bucmasti, ukleti, jednoruki kovač Ivan, čiji invaliditet i loša sreća postaju ključni elementi igrivosti. A onda kao inventarske predmete za oporavljanje, buffovanje i debuffovanje koristite Babin Kompot, Svinjsku Mast, Urokljivo Oko, Hleb, Svilenu Maramu, Drveni Češalj i Unuče Rakije. Meni smešno!

U HADES-u neretko ima linija dijaloga koje su, na papiru, smešne. U stvarnosti, ono što mi je zapravo smešno kod npr. replika Skellyja, kostura koji služi kao trening lutka glavnom junaku Zagreju, nisu njegove umereno zabavne opaske, već kreativna odluka da njegov VO priča anahronim njujorškim naglaskom. Buntovnički komentari samog Zagreja takođe su dosadnjikavo šeretski, a od svakog je smešnije što je u Hadovoj Kući Mrtvih kao kućna spremačica zaposlena simpatična socijalno-anksiozna Gorgona po imenu Duza. Smešno mi je i što je u igri posebna komanda (LT) rezervisana za maženje Kerbera, te što troglavi htonski pas nakon češkanja iza uveta reaguje kao i svaki drugi ker — animacijom zadovoljnog keženja. Omiljeni fazon mi je pak jedan sa kojim saosećam i za koji se nadam da je ukraden iz književnosti: Had, otac junaka igre i gospodar pakla, u međuscenama naslikan kao humanoidna planina olujnih očiju i gromovitih bicepsa, u glavnom habu igre uvek je predstavljen za radnim stolom, beskrajno zatrpan papirima hadske administracije. Mogući link/izvor ove parodije može biti jedna Kafkina kratka priča, gde se u istoj ulozi nalazi Posejdon.

 

A Loss for Words

 

Nakon SVETLOG TRAČKA TAME Itana Hoka i dalje razmišljam o velikanima i velikim delima; koliko sa njima vibriramo i koliko nam znače. Sticajem okolnosti na pameti mi je ponovo Šekspir. Od kad je AMC pre nekoliko nedelja počeo davati UKROĆENU GOROPAD (1967) sa Elizaber Tejlor i Ričardom Bartonom, film sam odgledao kada god sam uspeo da ga uhvatim na vraćanju unazad. Prvu polovinu, pre braka Katarine i Petručija, odgledao sam milijardu puta, a prvih deset minuta filma verovatno sedamsto milijardi puta. Elizabet Tejlor/Katarina u svakoj sceni bira nasilje i zabavno je koliko i gledanje Elen Ripli kako vošti marince i tuđine. Puls mi takođe ode na 120 i tokom početka filma, koji kreće bez naslova ili natpisa, u kom se Lućenco divi matte slici Padove u daljini, te kada pet minuta kasnije uđe na Univerzitet a preko njega se pojave prvi natpisi „Columbia Pictures presents“; i kada nakon stroge crkvene ceremonije otvaranja nove akademske godine, na ulicama krene renesansni karneval gde se, umesto bogobojažljivih skolarnih pesama, pevaju, pod maskama, pošalice o devojkama i piću.

Elem na kraju ovog operetskog uvoda — a pre zvanične prve scene drame — jedan od poslednjih titlova na ekranu pobrojava scenariste filma & spisak od nekoliko imena prati natpisom: „…With acknowledgements to William Shakespeare, without whom they would have been at a loss for words“. Slatka fora; ali i istinita. Na najdoslovniji mogući način, zaista smo bez reči ako se zamislimo bez Velikih pre nas. Mislim da ću „a loss for words“ formulaciju ukrasti brzinom svetlosti.

Vibriranje

Roman Itana Hoka SVETLI TRAČAK TAME Itana Hoka (2021, Geopoetika, prev. Lusi Stivens; Ethan Hawke, A BRIGHT RAY OF DARKNESS, 2021, Alfred A. Knopf) nije autobiografska knjiga, ali verujem da I. Hok nije mnogo izmišljao kada je u usta glavnog lika — propalog glumca rastrojenog privatnog života koji pokušava da nađe nešto nalik iskupljenju igrajući viteza Harija Persija Hotspura u HENRIJU IV (ovo nije jedina knjiga koju je g. Hok napisao iz ugla viteza, v. RULES FOR A KNIGHT, 2015, Alfred A. Knopf) — dakle, da nije puno izmišljao kada je preneo utiske glavnog junaka nakon što se prvi put sreo sa Šekspirom gledajući KRALJA LIRA sa Lorensom Olivijeom:

Nisam razumeo Šekspira, ali bio sam očaran. Očarala me je misterioznost nečega što ne razumem a što je tako očigledno majstorski stvoreno. Kao da je nagoveštavalo da odgovori postoje za one koji ih očajnički traže.

Isto je bilo moje iskustvo kada sam sa jedva dvocifrenim brojem godina prvi put uzeo da čitam PROKLETU AVLIJU, a nešto kasnije i HAZARSKI REČNIK, Popinu poeziju pa ULIKSA. Ništa nisam „razumeo“ čitajući ova dela; štaviše, jedva da sam uspevao da ispratim radnju, ili da uopšte razumem pasuse ili stihove. Ali me je, kradem Hokove reči, očarala misterioznost nečega što nisam razumeo. Kada bih usred tamne noći dodirnuo podnožje piramida, da li bih mogao da osetim, preko samo jedne njihove cigle, koliko su masivne? To mi se desilo čitajući o Karađozu ili silasku Baka Maligena niz stepenice.

Razumevanje dela je samo delić iskustva. Sa knjigama se, rekao bih, pre svega se vibrira. Prema Rečniku književnih termina M. Jocića, „vibriranj“ je ekstrasenzorno, nesvesno — kako god — shvatanje dela na frekvencijama koje istinski osećamo, ali ne možemo verbalizovati. Sticajem okolnosti, razumevanje knjiga i učenje drugih da razumeju knjige mi je posao — i ne postoji išta bolje i ispunjavajuće — ali za mene je to komplementarno vajbovanju, a ne suprotstavljeno. Imam zadovoljstvo da se svakog dana bavim otkrivanjem onoga što knjige čini opčinjavajućim čitaocima, ali to mi književnost ne čini suvom i matematičkom, već mi produbljuje zabavu čitanja. Književnost nije osmosmerka da se reši. Univerzitetska predavanja i teorijska izučavanja ne posmatram kao rešavanje problema — radije su mi to pronalaženja novih stvari koja će me opčinjavati.

Fellowship 2023

Prošle nedelje sam još jednom imao imao čast & zadovoljstvo da učestvujem u novosadskom Fellowshipu; Matica srpska, Kulturni centar Vojvodine i Digitalni omladinski centar su i ove godine ugostili izdavače i književne agente sa svih strana sveta u trodnevnom programu upoznavanja sa srpskom književnom scenom, produkcijom i izdavaštvom.

Moj deo zadatka na Fellowshipu 2023 bio je da, u uigranom tandemu zajedno sa Snežanom Savkić, što bolje predstavim neke od najznačajnijih autora i autorki naše moderne i savremene književnosti — ne (samo) zbog edukacije, već i iz nade da ćemo nekom stranom tržištu možda prodati prava za neki delić srpske književnosti. Zvuči možda suviše hladno-ekonomski iz ovog mog šturog opisa, ali zapravo je vrlo lepo. Književna industrija je industrija kao i bilo koja druga, ali roba nam je plemenita, i ne znam mnogo boljih stvari od toga da neku knjigu, iz nekog drugog jezika, transportujete u svoj. Svi smo mi deo zajedničke sadašnjosti i divne mrežice vezica i veza, i zaista sam blagosloven što sam makar delićem deo tog lepog ekosistema.

Elem, blic pregled svih autora o kojima smo pričali ili makar ih spomenuli: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Svetlana Velmar Janković, Meša Selimović, Slobodan Selenić, Milorad Pavić, Sava Damjanov (@koderdam), Borislav Pekić, Jasminka Petrović, David Albahari, Goran Petrović, Judita Šalgo, Mirjana Novaković, Oto Oltvanji, Vladimir Kecmanović, Katalin Ladik, Vladimir Despotov, Milena Marković, Enes Halilović, Slobodan Vladušić, Lana Bastašić, Milica Vučković, Zoran Živković. Tačno se sećam da smo za ZŽ, mrvi umorni, završili sesiju, ali sigurno sam nekoga zaboravio. Naravno, sve je ovo samo mali skrinšot srpske književnosti, a ne enciklopedijski pregled; ne zamerite ako je neko nenamerno izostavljen.

Pored zvanično-poslovnog dela Fellowshipa 2023, nezvanično-neposlovni deo bio je podjednako ispunjen zanimljivim pričama, od kojih izdvajam one o stanju tržišta audio-knjiga u Finskoj i Skandinaviji (ekstra zanimljivo, ali otom potom), te košarci. Ja i moj feloušipovski bff Čan smo solidan komad vremena proveli o priči o Fenerbahčeu, ali uveram drage poklonike srpske literature da ni u jednom trenutku ovih digresija o košarci, kouču Obradoviću ili mojoj visini (koje sam vodio sa Čanom i mahom egipatskim delom ekipe) nisam zaboravio svoj sveti zadatak.

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je inače vrlo zanimljiva, naime…“

x: „O, kako to košarka i književnost?“
MJ: „Eee pa vidite [nerazgovetna desetosekundna kompresija mojih složenih i neretko konfliktnih stavova između sebe kao bivšeg košarkaša i sebe kao književnika], ali imamo mi lepu tradiciju sportskih romana! Preporučujem vašoj pažnji KAD SU CVETALE TIKVE D. Mihailovića i USPENJE I SUNOVRAT IKARA GUBELKIJANA B. Pekića, zamislite ovo drugo je o umetničkom klizanju…“

x: „Koliko ste vi brate moj visoki!“
MJ: „Ma ni centimetar preko 207, žalibože moje neslavne centarske karijere, ALI znate li da je ovaj tip [tapka rukom po engleskom izdanju GORSKOG VIJENCA] takođe imao preko dva metra? Ova knjiga je bajdvej vrlo zanimljiva, naime…“

Anti-ljubavna ljubavna poezija

Jedno skoro uvek ide uz ljubavnu poeziju: hvaljenje partnera. Kada o pisanoj tradiciji evropskog pesništva govorimo, počnimo sa Petrarkom — čovekom koji je zaslužio da mu prezime postane terminološka odrednica. „Petrarkistička“ poezija tako znači, između ostalog, hvaljenje drage preko razumne mere. Petrarkina izabranica srca je, kako svedoči njegov KANCONIJER (IL CANZONIERE, : sunce, nebo, bog, anđeo; ona je bezgrešna; zubi su joj poput bisera, koža poput slonovače, oči poput safira, i tako dalje. Rečju, fizički i karakterno idealno biće.

Treba napomenuti da Petrarka nije imao nikakav odnos sa Laurom; ponajmanje partnerski. Po legendi, video ju je jednom, i od tada je živela u njegovom umu kao božanska inspiracija. Bilo bi previše nazvati taj odnos i platonskim, jer sam po takvoj logici stvari i ja u platonskoj vezi sa Adamom Drajverom. Ne sumnjam u čistotu Petrarkine ljubavi i veličinu njegove poezije, ali je njegova veza sa Laurom, racionalno li izložimo stvari, na ivici stalkerske, ukoliko je i postojala. Uostalom, kako vole da kažu u teoriji književnosti: ako ti napiše sonet, zaljubljen je u tebe; ako ti napiše 300 soneta, zaljubljen je u sonete.

Izdaleka je lako idealizovati. Prava stvar je voleti izbliza, kada vidimo metaforičke pore na licu našeg odabranika ili odabranice. Ljubav, kada je prava, svetlosnim miljama je udaljena od, psihološki govoreći, vrlo nezdrave idealizacije, što je deluzija građena armaturom nesigurnosti i malterom emotivne nezrelosti.

Stoga mi je veoma drag jedan podžanrić klasične ljubavne poezije koji ide kontra idealizacije. U ovim pesmama — nazvaću ih anti-ljubavnom ljubavnom poezijom — autori otkrivaju da ljubav znači voleti celovito; ne uprkos imperfekcijama već zajedno sa njima, jer one čine deo kompletne slike koja je NAMA savršena. Ovakve pesme nisu sjajne samo za pesnike i njihove partnere, već i za samu poeziju, jer se u njima svesno pravi otklon od banalnih poređenja i smaračkih simpovanja. MOJA ljubav je, zamišljam da kažu ti autori, samo MOJA, sveža i jaka, i ne može se iskazati istrošenim metaforama, već otklonom od njih.

Avangardni pesnik Rade Drainac je u svojoj mladalačkoj poeziji, dok njegovi sentimentalni tonovi nisu još postali organski deo njegovog ekspresionističkog tajfuna od od pesništva, već su se koprcali sami za sebe, imao jedan takav pesmičuljak:

Iluzija nisi, jer osećam lepo
da si stvarno nešto, koje život nosi; —
da si divno biće. I verujem slepo
kao što će mene smrt da pokosi
da ćeš i ti pasti. Ali zato nisi
iluzija neka. — Vedra stvarnost ti si.
(R. Drainac, „Iluzija i stvarnost“, MODRI SMEH, 1920)

Najpoznatija takva anti-ljubavna ljubavna pesma — zapravo apoteoza onoga što bi prava ljubavna pesma trebalo da bude — jeste čuveni „Sonet XVII“ Pabla Nerude, u kojem pesnik redom odbija sve turbofolk panegirike koje su drugi pisali svojim dragama. Njegova ljubav je nešto drugo:

Ne volim te kao da si ruža od soli, topaz
ili strijela karanfila koji pronose oganj:
volim te ko što se vole neke mračne stvari,
potajno, između sjene i duše.

Volim te kao biljku koja ne cvjeta i nosi
u sebi, skriveno, svjetlo onih cvjetova,
i hvala tvojoj ljubavi u tijelu mi taman živi
gusti miris koji se uzdigao iz zemlje.

Volim te ne znajući kako, ni kada, ni odakle,
volim te izravno bez problema i gordosti:
tako te volim jer ne znam voljeti drukčije,

nego na taj način na koji nisam i nisi,
blizu, da ti je ruka na mojim grudima moja,
blizu da ti se oči sklapaju s mojim snom.
(Prev. Zvonimir Golob)

—

No te amo como si fueras rosa de sal, topacio
o flecha de claveles que propagan el fuego:
te amo como se aman ciertas cosas oscuras,
secretamente, entre la sombra y el alma.

Te amo como la planta que no florece y lleva
dentro de sí, escondida, la luz de aquellas flores,
y gracias a tu amor vive oscuro en mi cuerpo
el apretado aroma que ascendió de la tierra.

Te amo sin saber cómo, ni cuándo, ni de dónde,
te amo directamente sin problemas ni orgullo:
así te amo porque no sé amar de otra manera,

sino así de este modo en que no soy ni eres,
tan cerca que tu mano sobre mi pecho es mía,
tan cerca que se cierran tus ojos con mi sueño.

Možda najstariji primer takve anti-ljubavne ljubavne poezije nije nastao mnogo nakon Frančeska Petrarke. Šekspir je u mnogim stvarima živeo barem trista godina u budućnosti, te ne čudi da je negovao, i za današnje običaje, progresivno shvatanje ljubavi i parnerskog odnosa. U svom „Sonetu CXXX“, najbolji pisac koji je ikada hodao planetom peva o svojoj dragoj. Ona nije bog, nije anđeo, nema zube od bisera niti grudi Amazonke — ali jeste najlepša, najgracioznija, najskladnija i najbolja za njega.

Oči moje gospe ko sunce ne žive,
Koral veću rumen od tih usni ima,
Ako je sneg beo — grudi su joj sive,
Vlasi joj se kose crne međ crnima.

Video sam ruže damaske crvene
I najbelje, ali ne na licu tome.
Neki su mirisi mirisnije cene
Nego što ga ima ta u dahu svome.

Ja njen govor slušam kao milu zgodu,
Al muzika lepše moje uho kupa.
Ja nikad ne videh boginju u hodu,
Kad mi gospa ide — ona zemljom stupa.

Al ja ipak mislim, o tako mi boga,
Da joj nema ravne usred svega toga.
(Prev. Stevan Raičković)

—-

My mistress’ eyes are nothing like the sun;
Coral is far more red than her lips’ red;
If snow be white, why then her breasts are dun;
If hairs be wires, black wires grow on her head.
I have seen roses damasked, red and white,
But no such roses see I in her cheeks;
And in some perfumes is there more delight
Than in the breath that from my mistress reeks.
I love to hear her speak, yet well I know
That music hath a far more pleasing sound;
I grant I never saw a goddess go;
My mistress, when she walks, treads on the ground.
And yet, by heaven, I think my love as rare
As any she belied with false compare.

Profesorke & predrasude o briljantnosti

Muški profesori, uprkos lošijim rezultatima, redovno dobijaju više ocene studenata [u studentskim evaluacijama]. Profesorke su penalizovane ukoliko se ne čine dovoljno toplim i pristupačnim. A ako JESU tople i pristupačne, zamera im se što se ne postavljaju autoritativnije ili profesionalnije. Sa druge strane, žene koje izgledaju autoratitivno i samouvereno ponekad kod studenata nailaze na neodobravanje jer time krše rodna očekivanja. U isto vreme, muški profesori se nagrađuju kad su pristupačni u onoj meri koja se kod žena jednostavno očekuje i primećuje samo kada nije prisutna. (…)

Ispitivanje studentskih evaluacija koje je ustanovilo da se profesorke više opisuju kao „zlobne“ pokazalo je i da se muški profesori češće opisuju kao „briljantni“, „inteligentni“, „pametni“ i „genijalni“. Jesu li ti muškarci zaista darovitiji od svojih koleginica? (…)

Kada je reč o ženama, što su ženstvenije izgledale, to su ljudi ređe mislili da su naučnice. (…)

Deci se od malih nogu usađuju predrasude o briljantnosti. Jedna skorašnja američka studija pokazala je da devojčice i dečaci od pet godina u podjednakoj meri smatraju da žene mogu da budu „baš jako pametne“. Međutim, kad napune šest godina, nešto se promeni. Devojčice počnu da sumnjaju u svoj rod u tolikoj meri da počnu da ograničavaju sebe: ako čuju da je neka igra namenjena za „baš pametnu decu“, petogodišnje devojčice će podjednako želeti da učestvuju u njoj kao i dečaci — ali šestogodišnje devojčice odjednom gube interesovanje.

Škole uče devojčice da briljantnost nije njihova odlika. Nije ni čudo što, kad dođe vreme da evaluiraju predavače na univerzitetu, studenti vide profesorke kao manje kvalifikovane.

(Kerolajn Krijado Peres, NEVIDLJIVE: KAKO PODACI KROJE SVET PO MERI MUŠKARACA, prev. Maja Bajić, 2021, Laguna, str. 111–112 // Caroline Criado Perez, INVISIBLE WOMEN: EXPOSING DATA BIAS IN A WORLD DESIGNED FOR MEN, 2019, Chatto & Windus)

 

Probisveti u biblioteci

Prošlog meseca (15jun23) je u Digitalnom omladinskom centru održan skup posvećen srpskoj postmodernoj književnosti pod nazivom „Probisveti u biblioteci“. Organizatori su bili KCV „Miloš Crnjanski“ i Institut za književnost i umetnost, a prašinarski deo organizacije odradili smo Sneška i ja. Nije što je konferencija moja, to jest naša — zapravo, Sneška je odradila mnogo veći deo posla u organizaciji od mene, tako da je najispravnije reći „njena“ — elem, nije što je Snežina, ali konferencija je bila lepa i zabavna.

Izvorno englesko ime ovog međunarodnog skupa, koje smo promenili natrag na srpski nepitajtezašto (jer se ne sećamo), glasilo je „Rogues at the Library“. Sneška i ja smo mislili da je ime savršeno, budući da je okupljanje bilo posvećeno posebnoj grani naše postmoderne književnosti, autorima tzv. Mlade srpske proze — tipovima i tipicama koji su kombinovali složene međutekstualne strategije postmoderne proze sa čistim zezanjem, izmotavanjem, pankerisanjem i podrivanjem. Ako zamislite krosover između Borhesa i BB Showa nećete biti daleko. Postmoderna književnost zna imati reputaciju kao naporna ili kriptična, ali radovi stvaralaca poput (ranog) Basare, Đorđa Pisareva ili Ljubice Arsić pre svega su urnebesni & pisani kao intertekstualni, formalistički, samoironični, apsurdni književni fazoni. U čitanju Mlade srpske proze uživate ako vam je IQ 300 ili ako vam je IQ 30; sredine mislim nema.

Na skupu sam izlagao o fotografijama i fotomontažama u delima Save Damjanova. Izbor je naravno nepotistički. Ne samo da u Savinim knjigama uživam i u slobodno vreme, već mi je Sava formalni i neformalni mentor, kao i prijatelj. Nemam mnogo prilika da izlažem o ljudima koje volim i privatno, a ne samo tekstualno, tako da je za mene Snežanina konferencija bila poseban gušt. Između ostalog sam u izlaganju govorio o delima Džoela-Pitera Vitkina, značajnog američkog transgresivnog fotografa čije je slike Sava inkorporirao u nekoliko svojih proznih radova. Otuda konjski penis u pozadini nekih fotografija.

Široka paleta starwarsštine

Gledajući ANDORA oduševljavam se iznova koliko su RATOVI ZVEZDA asimetričan setting — svaka se priča, bilo koje vrste i žanra, može strpati u Star Wars i izgledaće prirodno & u skladu sa logikom i štimungom sveta.

Fantazijski settinzi su hronotopi strogo određeni prostorom, vremenom, žanrom i — tonom. Kada bi neko pisao nove priče smeštene u Tolkinovu Srednju zemlju, zna se kako bi one morale izgledati. Morale bi to biti glomazne mitopoetske pripovesti, smeštene u fantazijski svet čiji je tehnološki razvoj najsličniji srednjem veku ili visokom bronzanom dobu; te priče morale bi još biti izvedene visokim stilom i sa obaveznom melahnolijom germanskih legendi i severnjačkih balada. Svako odstupanje od ovoga delovalo bi kao parodija, daleki omaž, dekonstrukcija ili naprosto zezancija. Slepstik komedija smeštena u svet GOSPODARA PRSTENOVA izgledala bi kao farsa. Smeštanje u neki drugačiji tehnološki kontekst, ili pripovedanje iz perspektive zloće poput Saurona — kao što je izvedeno u postmodernom eksperimentu POSLEDNJI PRSTONOSAC ruskog pisca Kirila Jeskova (Кирилл Еськов, ПОСЛЕДНИЙ КОЛЬЦЕНОСЕЦ, 1999) — izgledalo bi baš kao postmoderni eksperiment, a ne kao organska tolkinovština. Sve ovo važi za ogromnu većinu drugih, podjednako jednoobraznih settinga. Narnija uvek mora biti hrišćansko-bajkovita, inače nije Narnija; AUTOSTOPERSKI VODIČ mora biti parodična naučna fantastika; SLUŠKINJINA PRIČA mora biti potresna ženska distopija.

RATOVI ZVEZDA takvih ograničenja nemaju. Čudom i božanskim nadahnućem Džordža Lukasa, koji je ukrštanjem bajke, naučne fantastike, pop opere, zen filozofije, vojne epopeje, hrišćanske etike, samurajske imažerije i velemajstorskog vizuelnog dizajna napravio najukusniji Rejčelin english triffle na svetu — svaka je priča u Star Warsu moguća i svaki zaplet u Galaksiji izgleda starwarsično. SW može biti, poput prva tri filma, monomitski SF. A može biti i politička drama, kao u drugoj trilogiji. Mogu se RATOVI ZVEZDA temeljiti i na sopstvenoj teološkoj razgradnji, kao u KOTOR 2; mogu biti dečija komedija kao u TV crtaću EWOKS (1985); ili pak partizanski ratni film kao ROGUE ONE; ili vestern kao MANDALORIAN; ili kiberpankovska triler epika kao ANDOR; može SW biti čak i meditativna poezija, kao prvi Lukasovi nacrti o epizodama 7–9, u kojima se ostareli Luk Skajvoker podhvata introspektivnih preispitivanja prirode i etike Sile, te samog džedajskog poziva.

To je mislim najveća lepota i najveća neiskorišćena šansa RATOVA ZVEZDA kao settinga: svet je širok a ne koristi se koliko bi trebalo. SW može biti i komedija i tragedija, i šekspirovska drama i CGI tabačina, i filozofija i zezanje, i za decu i za odrasle, i SF i fantazija i vestern i kiberpank, i krvavo i ulickano, i elegantno hipermoderno i retrofuturistički. I uvek će te priče imati smisla u okviru sopstvenog sveta: svemirski ratnici-monasi sa laserskim mačevima mogu biti poveznica bilo kakvih tonaliteta, od kosmičke bajke do naturalističkog trilera.

Nema još mnogo settinga ovakvu asimetričnost i versatilnost — HARI POTER to pokušava, ali se priče iz Wizarding Worlda uvek svedu na borbu neke varijante Harija sa nekom varijantom Voldemora; Brendon Sanderson je svojim fantazijskim serijalom MISTBORN najdalje otišao u vođenju jedinstvenog settinga kroz različite tehnološke epohe, međutim same priče tih romana su i dalje klasične i međusobno slične YA/šonen/fantazijske storije — nema ih dakle mnogo, i RATOVI ZVEZDA su zato brend kraljevskog kvaliteta, uprkos opadajućem kvalitetu skorašnjih uradaka.

Dick pick zahvalnice: Ljudi smo

 

U Zahvalnicama privlačne studije Andree Valing (Andrea Waling) pod nazivom EXPLORING THE CULTURAL PHENOMENON OF THE DICK PIC (2023, Routledge) pročitao sam jedan od najlepših i za mene najznačajnijih zapisa na koje sam ikada naleteo u ovoj obično smaračkoj i za same čitaoce nebitnoj rubrici.

Nakon što je autorka objasnila temu monografije & nakon što se poimence zahvalila kome je trebalo, hrabro se usudila da spomene ono što svi proživljavamo, ali niko nema petlje da objavi u štampi — o intimnim razlozima zašto se pisanje njene knjige odužilo. Prema surovom profesionalnom bontonu, neukusno je pričati o ličnim mukama koje su usporile projekat. Rad može biti „opravdano“ ometen samo spoljašnjim nezgodacijama — sporom administracijom, problemima u štampi, i tako dalje — a nikada ličnim nevoljama, nesigurnostima i katatonijama.

Andrea Valing je digla glas protiv tog neljudskog nazora. Lično sam okasnio sa mnogim projektima zbog, za mene opravdanih, razloga emotivne isceđenosti ili mentalno-fizičke slabosti. Ali stideo sam se da ih spominjem iz straha da drugima neće zvučati opravdano: da će urednicima i kolegama delovati kao da tražim izgovore, da sam slab, labilan, nesposoban ili neprofesionalan. Ako svi sve stižu, očito bez problema, a samo ja kasnim — problem je onda u meni, zar ne? Godilo je srcu kad sam pročitao da je još neko, pametniji od mene, deli iste muke.

Andrea Valing kaže: važno je o tim stvarima pričati. Nismo akademski roboti čija je jedina svrha objavljivanje. Ljudi smo. U svojoj ispovesti autorka opisuje emotivne i zdravstvene probleme tokom kovidske pandemije, što je još jedna stvar sa kojom se mogu poistovetiti. Rekao bih da i danas kasnimo, mesecima ako ne i godinama, u objavljivanju i obavezama prema dedlajnovima, jer nam se toliko stvari nakupilo tokom pandemije — kada su nam životi svima bili usporeni i istumbani — ali se od nas i dalje očekivalo da budemo ažurni, kao da kovid nije postojao van dometa eduroama. Shvatam da svet ne može da stane, ali nadam se da idemo prema nečem boljem od trenutne trke pacova. Nego, dik pikovi.