РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА (2018, Геопоетика, прев. Вук Шећеровић; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber) први је роман ирске списатељице Сали Руни (Sally Rooney), „најпопуларнијег миленијалског писца“ данашњице, како је прозивају новинари — Руни је рођена 1991. године — и једне од најчитанијих и значајнијих аутофикцијских приповедача данас. Као и њен други роман, НОРМАЛНИ ЉУДИ, и првенац је претворен у мини-серију у продукцији ХБО/ББЦ; серија је, као и књига, слабија од другог по реду Руниног дела.

За разлику од НОРМАЛНИХ ЉУДИ, у којем се паралелно прате осећања и мисли двоје јунака-љубавника, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА писани су из првог лица. Френсис, главна јунакиња, дели анксиозе и делове животописа са протагонистима НОРМАЛНИХ ЉУДИ: она је двадесетједногодишња студенткиња књижевности и слем песникиња, патолошки себе презире, сматрајући се недостојном пажње или љубави. Њен се друштвени живот и лебдећи идентитет своде на социјалну мимикрију и активистичко позерство, а њена личност је, загребемо ли мало испод текста, амалгам онога што интересује њену најбољу пријатељицу и бившу љубавну партнерку Боби, и онога што је кул да занима хипстерску студентарију друге деценије XXI века. Заплет настаје када Френсис започне емотивно и сексуално неспретну аферу са старијим мушкарцем (као тридесетчетворогодишњака ме боли да ово напишем, али „старији мушкарац“ у овој причи има 32 године), супругом познанице, чувене новинарке која пише чланак о Френсисиној поезији.

Има једно правило у вези са аутофикцијом: ако видим једно дело, видео сам их све. Будући да аутофикцијски аутори у великој мери материјал црпе из свог живота, нису потребне више од две узастопне књиге па да и код највећих мајстора, попут Елене Феранте, почну да се уочавају патерни који очигледно представљају аутобиографске фиксације аутора. Френсисин је изглед као изглед Мериен из НОРМАЛНИХ ЉУДИ, односно физички је идентична је самој ауторки Сали Руни. Као Конел из НЉ, она је студент енглеске књижевности, као уосталом и С. Руни. Френсис такође има и злокобно ниско самопоуздање, као сви јунаци С.Р.. Френсис пати и телесно, као поменута Мериен: самоповређује се када нико не гледа, а током романа пратимо њене проблеме са материцом и паралишућим менструалним боловима (телесно распадање женских јунака је специјалитет Сали Руни, и ту је маестрална, што ће рећи да су ти пасажи болни за читање чак и нама без женских репродуктивних органа; за Њујоркер је једном приликом написала иначе баналан текст о некаквој апликацији за мерење уноса воде, који вреди само због њених описа сопствених несвестица изазваних екстремном дехидрацијом).

Иако од исте руке писани и истим темама вођени, РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су ми неубедљивија, прото-верзија НОРМАЛНИХ ЉУДИ, иначе збиља моћног романа. Захваљујући специфичној техници писања која комбинује треће лице, причање у презенту, те доживљене говоре (или „слободан индиректни стил“) двоје главних јунака, у НОРМАЛНИМ ЉУДИМА од почетка знамо, или смо на трагу, психоемотивних квачица које муче главне јунаке, па онда кроз остатак романа живо пратимо како оне утичу на развој њиховог односа. РАЗГОВОРИ СА ПРИЈАТЕЉИМА су пак писани из првог лица, и само једног јунака познајемо релативно добро — Френсис — док о осталих троје, од којих су сви кључни, сазнајемо из експозиција и експликација, писама и монолога, где нам се њихова сложена стања не дочаравају већ препричавају. Таква ретроактивна психологизација ме није радила. Роман ми је због тога личио на претенциозну мелодраму, са накалемљеном „дубином“; сами ликови нису ми, као Конел и Мериен, личили на целовите и рањиве личности, него на манипулаторе којима су карактерне слабости заправо изговори за гадости. Јер је, уосталом, сам текст манипулативан према мени. Могу оправдати понашање људског бића за којег пост-фестум сазнам да јадан/јадна пати од депресивног поремећаја. Према књижевним ликовима сам мање толерантан, па такве заокрете тумачим као варање, лењост и пречице.

Кад споменух мелодраму. Имам теорију у вези са Сали Руни. Сматрам да Сали Руни заправо пише обраде викторијанских, сентименталистичких и романтичарских романа, заплета и тема. Руни је миленијалски викторијанац и постмодерни ремиксер мелодрама. Њени описи секса — ушао је у мене, испунио ме је, цело ми је тело дрхтало, изгубила сам свест о себи — звуче као лош љубић (недавно сам прочитао протест једне савремене списатељице, заборавих које, против таквих описа односа: рече жена, цитирам, „Нисам шупа да неко улази у мене“) али у Руниној обради ови клишеи заправо ни не звуче еротски, већ потресно. Када особа са анксиозном несигурношћу у себе и свој идентитет, која се самоповређује и изгладњује, субмисивно губи смисао о сопству & свом телу у вези и сексу, дозвољавајући „партнерима“ да је користе на све могуће начине — то не звучи секси. Можда звучи кул у порнићу, али у стварном свету оставља горак укус и, уместо напаљености, изазива у читаоцу саосећање. Рунини јунаци су танане жене и ћутљиве мушкарчине — али они нису господа и даме, стоици услед ригидних друштвених правила. То су емотивни распади, који се срећом ипак заљубљују, али због својих ћошкова теже љубав одржавају. Рунини јунаци такође пишу дубока романтична писма — Сали Руни је најизразитији епистоларни писац данашњице, и нема њеног романа где дугачки мејлови или интензивно есемесовање нису битан део развитка односа између ликова. На крају, Рунини студенти књижевности највише читају, неким случајем, баш сентименталне деветнаестовековне романе. Једно спомињање ЕМЕ можда нећу приметити, али код трећег се трзам и на референце о МИДЛМАРЧУ.

Теорија је дакле да Сали Руни заправо исписује ремиксе викторијанских романа за ново доба. Моја теорија ће се остварити — нек се ово забележи за сваки случај — када Рунина најбоља наредна књига, њено-ремек дело, буде роман смештен у деветнаестовековну руралну Енглеску или Ирску, чији ће јунаци бити усамљени и заљубљени момци и девојке, а која ће бити писана њеним препознатљивим миленијалским прозним стилом. То ће бити прича о удварањима, раскидима, страстима и аферама, али са јунацима који, за разлику од оних код Остин, Елиот или Бронте, доживљавају нападе панике током бала, или се режу по унутрашњој бутини, у својим одајама, када сви заспу.

NORMALNI LjUDI (2019, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; NORMAL PEOPLE, 2018, Faber & Faber) drugi je roman irske spisateljice Sali Runi (Sally Rooney), objavljen godinu dana nakon njenog prvenca RAZGOVORI SA PRIJATELjIMA (2018, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber & Faber); oba romana su do sada adaptirani u BBC-jeve miniserije koje su takođe postigle izvanredan uspeh.

Sali Runi nije samo jedan od predvodnika milenijalske književnosti — prve romane objavila je krajem ’10-ih godina, pre nego što je napunila 30 — već je i sila savremene autofikcije, to jest stvarnosne autobiografske proze obogaćene strateškim izmišljanjima i literarizacijama. Ona pripada onoj grupi autorki mračnog novog ženskog pisma koje pišu u meso, i čiji stvarni detalji iz života daju prozi naročit udar koji nijedno izmaštavanje ne bi moglo da pruži. Ove autorke — Elena Ferante, skorašnja nobelovka Ani Erno (Annie Ernaux), zatim pola Bookinog kataloga, uključujući našu Lanu Bastašić i t. sl. — ove autorke, zajedno sa Runi, pričaju sirovo o onome što žene (citiram sada svoju suprugu) inače drže na pameti i duši, ali nikada ne govore naglas: stvari povodom rezova između svojih intelektualnih karijera i kućanskog života, ili u vezi sa odnosima sa svojim majkama i očevima, prijateljicama i partnerima.

Runine knjige takođe su filakterije njenog života. Što ih duže čitam, više se uočavaju njihove ponavljajuće teme, i jasnije oblikujem u glavi konture autorkinog životopisa čak i bez gledanja njene Wiki stranice. Dvoje glavnih junaka NORMALNIH LjUDI, kao i Runi, dolaze iz „seljoberske“ zapadne Irske i školuju se, poput Runi, na prestižnim dablinskim koledžima; fizički opis glavne junakinje romana odgovara izgledu same Runi, a glavni muški junak, poput S. R., upisuje Književnost i tokom školovanja počinje da pisucka prve kratke priče; a opet, glavna ženska junakinja je, poput svoje autorke, pozerski studentski aktivista, upisujući u jednom trenutku Politikologiju kao mejdžor… I tako dalje.

NORMALNI LjUDI je ljubavna priča između dvoje mladih koji se, tokom godina, na smenu približavaju i udaljavaju. Konel je srednjoškolska fudbalska zvezda, ali zapravo je osećajna i nesigurna duša; najiskreniji je prema sebi, i najsrećniji, kada vreme provodi pričajući o književnosti sa Merien. Merien je školska bogatašica i društvena izopštenica, uvrnuta cura sa kojom se niko ne druži; sa Konelom je međutim otvorena i slobodna, bez anksioznosti i strahova. Konela i Merien pratimo od kasne srednje škole u onom provincijskom delu Irske, do njihovih završnih godina studija na Dablinovom Trinitiju.

Ovo je, još jednom, ljubavna priča. Nije priča o zaljubljivanju, gde zaplet prati junake koji postepeno razvijaju osećanja jedno prema drugom, prevazilazeći potom različite izazove kako bi na kraju završili zajedno. U slučaju Konela i Merien, očigledno je da se vole još pre velike mature, i ta ljubav ostaje do kraja. Konel zna da mu je Merien srodna duša, Merien zna da joj je Konel srodna duša, mi čitaoci znamo da su srodne duše. Ali, ovo je naravno nesrećna ljubavna priča. U ljubavnim zapletima dešavaju se prepreke raznih vrsta: junaci se možda vole u pogrešno vreme, ili na pogrešnom mestu, ili su pak iz zaraćenih porodica, ili ih razdvaja društveni položaj. Konelu i Merien su najveće stative — oni sami, njihove blokade, nesigurnosti i šumovi u razgovoru, uprkos očiglednoj čistoti njihove povezanosti. Ovo u poslu zovemo „tragedijom“.

Sali Runi piše minimalističkim mračnim realizmom. Njeno nekorišćenje navodnika za markiranje upravnog govora, pripovedanje u prezentu, te suvonjavo, činjenično opisivanje banalnih detalja iz neposrednog okruženja, prozu čini stondiranom, emotivno dalekom i literarno skoro bezličnom, kao filmski scenario. Što je izuzetno prigodno: jer su i junaci stondirani, emotivno daleki i nesposobni da se iskomuniciraju. Proza nam samo dočarava taj emotivni bunarski vajb. Kada Konel guli nalepnicu na pivskoj flaši dok sluša za njega neprijatan razgovor između Merien i njene prijateljice sa faksa o tome da li su M&K zaista ajtem ili samo spavaju, preseca nas jedna kretenski očigledna rečenica: „Etiketa se lakše odlepi kada je flaša hladna, jer lepak omekša od kondenzacije“. Ali rečenica zapravo nije amaterska; iako Konel to ne artikuliše ni u svojim mislima, tolika je njegova želja da se astralno projektuje iz tog razgovora da će se nesvesno hiperfiksirati na bilo šta drugo, pa i na tu trivijalnost, na termodinamičku osobenost pivske etikete, samo da ne mora procesuirati šta se zapravo dešava između njega i Merien.

Užasne se drame u NORMALNIM LjUDIMA otkrivaju u takvim sitnim gestovima ili opaskama, preko kojih čitaoci možda i brzo prelete, a koje se kasnije ugrudvavaju u ogromne, uništavajuće stvari koje melju sve pred sobom, i za koje se u nekim delovima sveta stavljaju na korice upozorenja o okidačima: govorim o anksioznosti, depresiji i različitim oblicima samopovređivanja; mračnim kulminacijama, u kasnijim etapama romana, emotivne veze dvoje romantičnih junaka. Runi se kao jak novi glas hvata problema koje decenijama opsedaju dela o međuljudskim odnosima: problema miskomunikacije, traganja za identitetom i straha od intimnosti. Iako Konel i Merien osećaju, vrlo rano i vrlo iskreno, ono što junaci ljubića teatralno izjavljuju tek na kraju svakog filma, oni zbog svojih ličnih strahova, nesigurnosti i trauma to ne mogu da priznaju ni sebi, a kamoli onom drugom. Na počecima njihovog poznanstva uočavamo tako u sitnim bagovima i usputnim anksioznim mislima lansiranja nuklearnih projektila koji će Merien i Konela bombardovati, u sporom letu, narednih nekoliko godina.

Tokom romana — zaplet ne vredi otkrivati jer je u potpunosti unutrašnji i bavi se previranjima i internom topografijom glavnih junaka — kvalitet odnosa između Konela i Merien će biti naizgled sve zreliji i zdraviji, ali će, da ipak otkrijemo spojler, tapkati u mestu. Možda će se na kraju razrešiti, možda ne; to već u ovom zapisu neću otkriti. Poznata je Hičkokova parabola o napetosti: kada imamo dvoje junaka koji pričaju za stolom ispod kojeg je bomba koja otkucava, suspens je u tome da oni to ne znaju, ali znamo mi u publici. U NORMALNIM LjUDIMA za bombu svi znaju: i ovi za stolom i mi sa knjigom u rukama. A to je napetost koja, kao u najboljim delima ovakvih teških autofikcija, steže grudni koš. Mene je pola-toksičan, a pola-prelep odnos između dvoje glavnih junaka držao do poslednje stranice, kao u najadrenalinskijem trileru.

Сали Руни говори оно што сви мислимо. Истински глас генерације.

(Sally Rooney, CONVERSATIONS WITH FRIENDS, 2017, Faber&Faber)

Проучавалац бајки Владимир Проп имао је занимљиву идеју о постанку чувене руске вештице Баба Јаге. Каснији истраживачи су нека његова тумачења оповргли, али то је мање битно; овде сам због добре приче.

Јага је, каже Проп (ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ ЧАРОБНЕ БАЈКЕ), компликована за тумачење и тешка за сарадњу. Бајковити ликови који се, попут Јаге, појављују у различитим причама под истим именом и са сталним особеностима, обично се увек и понашају на идентичан начин. Они јунаку/јунакињи или помажу, или су им противници. Јага је међутим другачија. Она оперише по сопственим и за истраживаче збуњујућим правилима. Јага је у неким бајкама помоћник и даривалац, а у другим непријатељ; постоје и различите варијанте истих прича где се Јага у једној иначици појављује као пријатељ, а у другој као злочинац. Нису непознате ни бајке у којима Јага у истој причи мења страну на пола заплета.

Зашто се Јага понаша на овај начин? Разрешење за Пропа лежи у њеној прошлости. Неретко Баба Јага у бајкама осети „руски смрад“ на јунаку. Проп теоретише да Јага, заправо, осећа мирис живих, који јој се гади. Због још неких њених особености, попут оне да Баба Јага јунацима обично даје храну и пиће, могуће је повезати Јагу са култом смрти и мртвих. То је траг број један.

Јага живи у шуми — хтонском простору који је понекад позорница за тзв. обреде преласка, симболичне мале смрти који обележавају психоемотивну, развојну трансформацију јунака. Као и малтене сви лиминални простори, шума је дакле алегорија смрти, а проласком кроз њу се јунак „поново рађа“. Баба Јага није стога буквално аватар смрти, већ је са смрћу повезана фигуративно: она је чувар хтонског простора и водич који помаже јунаку, неретко тврдом љубављу, кроз његов или њен пут иницијације. Ово је траг број два.

А када говоримо о шуми: многа обележја Јагина, најпре њена гротескна кућа која стоји на кокошијим ногама, упућују можда на давну прошлост — БАШ давну и древну, старију и од бајки — када је Јага била, вероватно, богиња лова и родитељица звери. Сличан развој од тотемског божанства животиња до зооморфне жене Проп налази у примерима богиња попут Артемиде. Ово је последњи траг.

Детективска истрага каже следеће. У врло давној прошлости, Јага је била богиња звери, лова, животног круга и плодности, са значајном улогом у културним обредима прелаза. А онда је то време прошло, свет је старио, а људи су се променили. Када су се заборавили шамански обреди, остала је у свести, ван битног ритуалног контекста, само Јагина повезаност са буквалном смрћу. Развитком земљорадње, нове религије замениле су стара веровања ловаца, а стара божанства постала су зли духови.

Убацујем и своју идеју: можда се раније божанство зало само „Јага“. Много касније, када је у културном памћењу застарило сећање на млад и животан лик ове богиње, она је дословно претворена у Бабу: жену остарелу, која више не рађа, и која је у митолошкој пензији. И тако је богица лова наших предака у живој метафори колективне свести постала осушена и зла бабускара која пребива у подједнако метафоричким дубинама шуме из које смо изашли, а којој се нисмо ради враћати.

Јага, некадашња мајка звери и водич кроз шумски мрак, постала је тако вештица. Ипак, нешто се од њеног прошлог живота још провиди, па се стога Јага, иако зла чаробница у већини бајки, понекад и даље појављује као доброћудни родитељски заштитник изгубљеним јунацима, лутајући тим причама као авет која уходи кућу зидану на старим темељима.

Размишљаo сам о песми „Бродар“ Војислава Илића, тачније о њеним последњим стиховима.

Тема песме је стара и у европској поезији присутна још од античке и класичне књижевности: усамљени бродић на узбурканом мору, алегорија надмоћне и страшне судбине којој не можемо ништа; таласима не можемо управљати, олују не можемо одагнати, евентуално можемо пробати да што боље управљамо пловилом и извучемо из ситуације шта се извући може.

Размишљао сам о томе како је песма звучала и о чему је говорила крајем XIX века, када је написана, а како се ментално стање бродара у олуји може разумети данас. Мислим да је Илић певао о човеку стаменом, који непоколебљиво души трпи праћке и стреле обесне судбине. Одавно отврднуо на тешкоће, он кроз буру тера без размишљања и без емоција, јер му је то постало друга природа.

Тада је мислим ово звучало као добра поука: стоички и без емотивног трошења борити се са недаћама. Фул мушка песма. Нема радости у борби непрестаној, али нема ни страха.

Када пак данас читам песму, бродара ми је жао. Јадничак је у емотивној равнини и од животних мука кататонизован, неспособан да више осети усхићење или срећу. Да, не осећа страх, али не осећа више ни радост. Бранећи се од туге или тескобе, он сада не осећа ништа. Мислим да је такво решење грозно и да је, на врло стваран начин, бура у том случају победила. Није бродар можда на дну мора, удављен и мртав, али не видим како је ова алтернатива значајно другачија.

Не знам да ли је Илић написао песму у славу стоичког трпљења, или је у питању мајсторско подривање ове штетне стратегије која и данас, кроз лоше парафразе, промовише међу мушком популацијом на интернету затварање и емотивно отупљивање на било коју врсту животног рањавања. Пошто Војислава не могу лично да питам, држаћу се тумачења бр. 2. Закопавање фрустрација и лоших осећања, што постепено може водити само чиру на желуцу, психопатији и душевној таксидермији — односно, умртвљивању и лепих, а не само ружних емоција — описано је као штетно, рекао бих, у поредби бродара са увенулим цветом који је, упркос наизглед виталној тучи са елементима, без елана и близу ладног гроба. А вероватно је песник написао „Он за радост не зна, ал’ ни страха нема“ јер му се душевно много здравија реплика — „Он страха нема, али ни за радост не зна“ — није уклапала у риму.

Из мемоара британског принца Харија, ВИШАК (Prince Harry, Duke of Sussex, SPARE, gw. J. R. Moehringer; 2023, Penguin Random House).

Критичар Игор Перишић је за мемоаре Аце Лукаса (ОВО САМ ЈА, gw. Вања Булић; 2021, Лагуна) рекао да су оооооууукеееееј, али да када у руке узмете књигу о Аци Лукасу ипак очекујете нешто опасније, шокантније, трансгресивније од тог тек презентабилног текста написаног од стране ghostwritera / фантомског писца / невидљивог аутора / писца из сенке / како год Вање Булића. Принцу Харију се тако нешто не може замерити. Његов мемоар иде у месо. Буквално! Не могу чак оценити у којој је мери ghostwriter Џ. Р. Морингер текст дорађивао; реплика о томе како се Харију чинило да му је мајка у соби чим је ставио женску помаду на пишу више делује као симпатични прозни стрмомлат у стилу „Пошло ми је за руком да га ударим ногом“ него као алармирајући фројдовски лапсус. Можда су човека, на Морингера мислим, иначе добитника Пулицерове награде, толико ове приче и њихово урамљивање фасцинирале да се угризао за језик и само пустио. Забавна проза је уосталом забавна проза, да ли због мема или нечег другог, и хвала Харију и на искрености и на смотаности.

Наставите читање →