Моје прво излагање о екокритици, на Сусрету култура дец2022. Да куцнем у дрво (пан интендед), волео бих да потраје. Идеја „екофантастике“, односно сусрет жанровске фантастике и еколошких тема где је архетипска борба између добра и зла предстаљвљена као сукоб еко-позитивних и еко-негативних концепата (Пекић, Десанка, Урош Петровић, Ле Гвин, Мијазаки, Херберт, Толкин…) звучи ми привлачно & видећу докле могу да је развијем и истерам.
На текућој конференцији „Студије видео-игара“, која је ове године постала међународна, говорио сам о нечему што ми је дуго на памети: о културној ентропији. Шта? Не разумем најбоље ни сам (немојте рећи рецензентима), али знам да су ме мелахноличне епске приче о умирућој магији и старим, уморним световима одувек фасцинирале (Толкин, Муркок). Синапсе у вези са овим питањем отварале су ми се постепено и годинама. Први пут сам се са идејом примене Другог закона термодинамике на културу, историју и људско сазнање сусрео у Пинчоновој ОБЈАВИ БРОЈА 49 (Calling of a Lot 49), роману који ме је опседао & који сам у првих неколико година нашег познаства ритуално читао сваких неколико месеци. Негде у фолдерима старих екстерних тврдих дискова потхрањене су ми фотографије разрушених кућа које сам неко време сликао, не знајући баш зашто ме све то привлачи. Пресудну улогу у овој фиксацији одиграли су, још једном, Словенци: прво једна позноромантичарска песма Симона Јенка (пиц рел), која ме је такође уходила као авет и коју сам ишчитавао и изван професионалних облигација према њој, дакле ван часова Словеначке књижевности; а онда и изврстан рад Марка Јувана о истој песми, који ми је отворио субкултуру обожаваоца рушевина у европском класичном песништву. Коначно сам се препознао: и ја сам групи за руине. А судећи по све чешћим „ентропичним“ дарк фентези играма, нисам једини посвећеник. Испод је моје излагање на ту тему.
Спремајући излагања за овогодишњи Фестивал менталног здравља, Јована & ја смо хтели да у њен осврт на приказе менталних болести у књижевности уврстимо и словеначког експресионистичког писца Славка Грума (1901–1949). То јест ја сам хтео, Јована НИЈЕ, јер Грум ипак није довољно познат за ширу публику. Нажалост по мене, Јованино је имало смисла, и Грум је био сецнут.
То ми је несуђено предавање опседало свест током овонедељног часа о Славку Груму на курсу о историји словеначке књижевности. По први пут сам више причао — сада много свеснији неких ствари — о Грумовим искреним и болним приказима патолошких психоемотивних стања, него о поетским особеностима експресионистичке прозе.
Нисам споменуо: Грум је био Фројдов ученик и врстан психоаналитичар; писање му је био хоби са стране. Тада можда нису имали имена за неке ствари, али читајмо како је др Грум језиком гротеске и хорора описао самоовређујућа стања ума, и како је кроз уста непоузданих приповедача и језиком изломљеног наратива приближио застрашујуће нападе из мрачних нивоа подсвести. У причи „Тју“ описана је генерализујућа анксиозност и напад панике („напало ме“) пре него што су те дијагнозе добиле име, и колико нас ти терори додатно муче јер им не знамо узрока; у причи „Врата“ учимо, пре сто година, колико је депресија подмукла и колико се често крије иза насмејаног лица. Причу „Пацови“ наводим у целости јер ми је једна од омиљених кратких прича уопште и фале ми речи да опишем емотивни хорор разбијеног ума који дочарава. Грумови јунаци су потиштени усамљеници, напуштени од света пред којим су и даље принуђени, уз надљудске напоре, одржавати фасаду нормалности; ту је негде и алегорија о животу на овој анксиозној планети уопште.
for Vasko Popa
At the vast car graveyard
Among the shark-finned Chevies,
I met my gum-chewing Ophelia
On a star-studded night.
Naked under the rusty pyramids,
She resembled a witch-roast
Voluptuously contorting
On a knife-slashed leather seat.
All you need is a cross,
I said, and not having one handy
Offered her a paper rose
Out of a lace-courtained hearse.
In the far off towers of Banking and Industry,
Our mothers wielded their mops
Under the huge portraits
Of the grim founders and their clever offspring.
(1985)
_____________________________________________________________
Васку Попи
На пространом гробљу аутомобила
Међу шевролетима ајкулиних пераја
Сретох моју Офелију са жваком,
Једне ноћи звездама осуте.
Гола под зарђалим пирамидама,
Личила је на вештицу на ломачи,
Док похотно се увијала
На кожном сицу, ножем распараном.
Још ти само фали крст,
Рекох, а како не беше ми при руци,
Понудих јој папирнату ружу
Из мртвачких кола чипканих завеса.
У далеким кулама Банкарства и Индустрије
Мајке су наше витлале крпама
Испод големих портрета
Мргодних оснивача и њиховог умешног потомства.
Из Пекићеве 1999. Почињем да улазим у екокритику; ово је први од два рада која ћу у наредним месецима написати о БП.
U poslednjoj deceniji milenijuma Ribe prestao je kao nožem presečn večni rat prirode i čoveka.
Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u urednom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen. Ona je dugo pružala otpor. Najčešće on nije shvaćen kao odupiranje uzvišenim projektima čoveka, nego kao neka njena urođena poremećenost, nedostatak reda i plana u njoj, odustvo Boga ili bilo čega u šta se verovalo da stvari drži na okupu. Otpor je savladan grubom silom ili tehnološkim napretkom čiji nijedan pronalazak nije propustio da, pre nego što će pomoći čoveku, bar u nečemu ne ozledi prirodu.
Nemilosrdnim iskoršćavanjem iscrpljena zemlja hemikalijama je naterivana da i dalje daje plodove sve dok ne postade bolesnik u komi koji se u životu održava mašinama, ali drugi život ne može proizvesti. Živeći u bunilu, zemlja je pljuvala plodove koji su trovali ljude i izazivali nepoznate bolesti. Životinje su, najpre, podeljene na štetne i korisne; štetne uništene, a korisne podeljene na one za rad i one za uživanje, pa prve ubjene radom, druge lovom dok, osim po sve ređim zoološkim vrtovima, usamljenim farmama i zaboravljenim utrinama nije ostalo nešto veštačkim ukrštanjem unakaženih pasa, mačaka, zlatnih ribica i papagaja.
Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive. Iz suvog neba se magnetnim poljima izvlačila kiša, ali je ona bila zatrovana kiselinom i kroz nju se išlo sa maskama od gaze preko lica. Vazduh je gušen teškim smradom napretka koji je pretio da se preseli i izvan sunčevog sistema. Prvi put postalo je to ostvarljivo, oko 1990. godine, pronalaskom goriva koje je rakete kroz svemir moglo voditi brzinom svetlosti. A prvi je takav put, prema prvoj planeti izabranoj za kolonizaciju, predviđen za kraj ove, godine 1999.
Kada je saznala da je let prema drugim svetovima, drugim mogućnostima iste zablude obezbeđen, kako se ushićeno pevalo „put zvezdama otvoren“, i četvorodimenzionalna barijera oko razuma oborena, da je čovek svoju civilizaciju sada spreman širiti svemirom kao zaraznu bolest čija se terminalna priroda niti poznaje niti priznaje, priroda tako nešto nije mogla da dozvoli.
Опет сам на Црњанском & опет натраг на ХИПЕРБОРЕЈЦИМА. На овом есеју радим сада више од годину дана; до сада сам га требао објавити у два или три наврата, и ниједном нисам стигао да га уобличим. Никако није КЛИКТАЛО. Није томе помагала ни разуђена природа ХИПЕРБОРЕЈАЦА, који су ми пред очима или пролетали као гомила ефемерија & ничега, или сам пред густином њихових прича, ликова, дигресија, уноса, сећања и екскурса остајао паралисан. Надам се због сопствене менталне кондиције и других својих пројеката (конференција о видео-играма у Ректорату УНС је већ идуће недеље) да сам коначно нашао тачку уласка; најновију иначицу рада сам изложио на управо завршеним ДАНИМА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ @ Матица српска.
Намеравам да се опробам у патографији: дисциплини тумачења ауторовог психоемотивног склопа уз помоћ њихових уметничких дела. Црњански је увек користио аутофикцију; нема преломног животног искуства којег није описао у прози (рат, посланство, путовања, емиграција), али неретко је та истинита искуства закопавао фикцијом, односно алтер-егоима, измишљеним сценама, догађајима. А мислим да се у ХИПЕРБОРЕЈЦИМА много одао, и да је са свешћу или без ње оставио неколико шпијунки у његов емотивни скелет. Обожавам овај одломак испод. Много се причало & писало о Црњансковим сеобама и миграцијама; овде најчистије, без литераризације, стилизације (нема чак ни толико зареза!) и измишљених барокних пуковника, видим човека који говори са собом, види јасно своје багове, али се плаши да неће моћи да их разреши и да ће наставити да повређује не само себе, већ и људе које воли и који воле њега.
Увек сам имао ту жељу да нестанем у даљини. Да отпутујем, да напустим, да оставим. Не ваља то — кажем самом себи. Сећам се да ми је жена, пре поласка, рекла, да је уморна већ од тог непрекидног сељакања и да је жељна да фиксирамо наше пребивалиште већ једном. Вели, да се већ смиримо једном. Мени онда пада на памет реченица на шпанском: да се смирују само мртви — se quedan solo los muertos. Не ваља овако, како живим. Требало би тражити спаса, из те вртоглавице сна. Требало би позвати људе да стану, да се не растају, да не наносе бола, да се опет сретну.
У најдражем понављајућем сну који сам као дете имао, возим се плавим градским аутобусом уличицама Салајке & излазим на станици која је одмах испред моје куће. Појма нисам имао зашто ме је слика градског саобраћаја & праве станице пред кућом на пустим салајачким сеоским уличицама толико радовала док нисам пре неколико година наишао на појам психогеографије: идеје о психоемотивним реакцијама на градски простор, зграде и објекте. Појам је потекао из текстова ситуационоиста, француских политичко-уметничких неоавангардиста са средине ХХ века. Испаде да и други уживају у немогућима комбинаторикама & манипулацијама урбаног простора, јер се осим ситуациониста и мене психогеографијом бави и леп број савремених социолога, архитеката, културолога и мемоариста.
Ево неколико изворних психогеографских „експеримената“ или „перформанаса“ који су ме највише подсетили на мој сан, изложених у ситуационистичком гласилу ПОТЛАЧ (POTLATCH) у тексту „Пројекти за рационално улепшавање града Париза“ (#23):
— Отворити метро ноћу, пошто возови престају да саобраћају. Његове ходнике и пероне оставити у полумраку, осветливши их само слабим, трепћућим светлима.
— Омогућити шетњу по крововима Париза, преправком пожарних степеница и изградњом пасарела тамо где је то потребно.
— Поставити прекидаче на све уличне светиљке. Осветљење треба да буде под јавном контролом.
— Сваком треба омогућити слободан приступ затворима. Затворе увести у списак туристичких дестинација, при чему се не би смела правити никаква разлика између посетилаца и затвореника. Да би се у живот унело мало хумора, посетиоцима би требало омогућити да на лутрији, чији би се бројеви извлачили једном месечно, буду осуђени на праву затворску казну. То би привукло оне кретене који жуде за незанимљивим ризицима; данашње спелеологе, на пример, као и све оне чија се потреба за игром задовољава бедним имитацијама.
— Повремено мењати споменике; мењати им облик, дизајн и место.
— Ноћне посете кућама предвиђеним за рушење.
— Један пријатељ ми је недавно испричао да је прокрстарио читаву облат Харц у Немачкој испомажући се планом града Лондона и слепо се придржавајући ознака на њему.
(Из: часопис ГРАДАЦ, бр. 164-165-166, година 35, 2008, темат „Ситуационистичка интернационала“)
(Сигмунд Фројд, ЈЕДНА УСПОМЕНА ИЗ ДЕТИЊСТВА ЛЕОНАРДА ДА ВИНЧИЈА. Одломци немају исти распоред у изворном тексту & овај низ је мој колаж.)
Спорост са којом је Леонардо радио била је пословична. ТАЈНУ ВЕЧЕРУ, у манастиру Санта Марија деле Грацие у Милану, после темељних претходних студија, сликао је три године. Један савременик, писац новела Матео Бандели (Matteo Bandelli), који је у то доба живео у манастиру као млад монах, прича да се Леонардо често већ у зору пењао на скелу, не испуштајући кичицу из руку све до сумрака, не помишљајући на јело и пиће. А онда би пролазили дани а он слику не би ни такнуо. Стајао би каткад сатима пред њом, задовољавајући се само тиме да је испитује у самом себи. Другом приликом, стизао би у манастир непосредно из дворишта миланског двора, у коме је за Франческа Сфорцу радио на кипу коњаника, само да би направио неколико потеза кичицом по неком лику, а затим би брзо одлазио. На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђаконде, према Вазаријевим подацима, радио је четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску.
***
Мучна борба са својим делом, коначно бекство пред њим и равнодушност према његовој даљој судбини јавиће се и код многих других уметника; али се овакво понашање испољило код Леонарда у највећој могућој мери. Едмондо Солми цитира изјаву једног од његових ученика: „Изгледало је да је сваки пут дрхтао када се спрема да слика, али никада није завршио ниједну ствар коју би почео (…) налазио је погрешке у оним стварима, које су другима изгледале као чуда“. Његове последње слике — LEDA, MADONA DI SANT’ONOFRIO, BAHUS и SAN GIOVANNI BATTISTA GIOVANE — остале су недовршене. Ломацо (Lomazzo), који је сачинио једну копију ТАЈНЕ ВЕЧЕРЕ, позвао се у једном сонету на познату Леонардову неспособност да до краја нешто наслика:
Протоген, који са својих слика није
никад подизао кичице,
Био је подобан божанском Винчију,
Чије дело такође никад није било довршено.
***
Од тренутка када га је пад владавине Лодовика Мора принудио да напусти Милано, место где је радио и где је му је био обезбеђен положај, и да води несталан живот, мање богат спољним успесима, све до последњег азила у Француској, вероватно је сјај његовог расположења све више бледео, а неке изненађујуће црте његовог бића јаче су долазиле до изражаја. Током година, његово интересовања се све више одваја од уметности и обраћа науци, што је допринело продубљивању јаза између његове личности и његових савременика. Све опите, на којима је он, по мишљењу тих савременика, само губио време, уместо да по поруџбинама марљиво слика и да се на тај начин богати, као што је то радио његов некадашњи ученик Перуђино (Perugino), они су сматрали настраном играријом или су чак подозревали да се он бави „црном магијом“. Ми га у овоме боље разумемо, јер из његових бележака сазнајемо којим се вештинама посвеђивао. У времену у коме је ауторитет Антике тек почео да замењује ауторитет цркве, он, као претеча и нимало недостојан такмац Бекона и Коперника, морао је нужно бити усамљен. Обдуцирајући лешеве коња и људи, градећи летелице, проучавајући исхрану биљака и њихове реакције на отрове, удаљавао се знатно од Аристотелових коментара и приближавао презреним алхемичарима, у чијим је лабораторијама, у ту неповољно време, експериментално истраживање једино налазило уточишта.
***
Није млади Леонардо да Винчи припадао ономе типу генијалних људи према чијој је спољашности природа била шкрта, људи који не придају никакав значај спољашњим формама живота и који се, болно натмурени, клоне сваког контакта са људима. Он је, напротив, био висок, равномерно израстао, савршено лепог лица и необичне телесне снаге, ведар и љубазан према свима; волео је лепоту у стварима које су га окруживале, носио радо раскошну одећу и ценио сваку префињеност у начину живота.
POETICA DEPONIA 