1авг2022: Радна станица и текући пројекти

Радна станица @ почетак августа 2022. У Новом Саду је топлотни талас прошао па коначно не мењамо агрегатна стања при обичном писању. На небу видимо облаке & расположење више није самоморно. Текући пројекти:

— Реиздања зенитистичких дела у издању Банатског културног центра улазе у коректуру. Тачније, први део, од четири књиге. Још једном прелазимо преломе; Мицић има дугачак стих и убија нас да га прилагодимо нормалној ширини данашње странице. Типографија је још једна ствар која нас мучи. Приредити нпр. Андрића за штампу значи убацити текст у Индизајн и пустити робота да одради посао. Код Мицића и Ве Пољанског сваки стих и свака реч морају бити тамо где су замислили, написани фонтом који су замислили, иначе кристална творевина губи себе.

— Вујаклијин речник је за једну ствар из нађене поезије коју склапам и коју сам (је ли) случајно нашао.

— На налепницама: два сјајна рада за МЕЂУТИМ, ДНК чекају уређивање и качење — када се људи врате кућама и поново упале екране. Горњи ред су три рада која ће бити завршена до јесени: о америчким путописима Војислав Деспотова, између осталог једне од првих (?) квир ствари у нашој књижевности; о пародијској фолклорној видео-игре YAGA, где ћу имати изговор да наглас размишљам о пародији у видео-играма, које, што је занимљиво, нема онолико колико сам мислио да има.

— Трећа налепница је за рад о твитер прози, коју сам некада са енергично објављивао, а сада је истражујем. Са овим и још неколико радова улазим, након кондиционих припрема, у дигиталну књижевност. Ускоро из овога покрећемо курс на ФФУНС. У позадини је неколико књига о ДК које ми је проследила проф. Владислава Гордић Петковић, која је о дигиталној књижевности заборавила више него што ћу ја знати.

— Пекићеву 1999 спремам за СУСРЕТЕ КУЛТУРА, наш (ФФУНС) скуп на крају године. Данас је последњи дан пријаве а ја је наравно још нисам послао. Пекића овога пута читам екокритички, и то је за мене још један улазак. Екокритика је фантастично поље и у беклогу имам неколико мени узбудљивих идеја.

— Нешто књига Саве Дамјанова је ту јер сређујем дисертацију, илити Купусару, за штампу. Због оваквих послова на столу држим иконе и крстове.

— Јована и ја гледамо НЕОБИЧНУ АДВОКАТИЦУ ВУ & подсећам се корејског писма које сам некада, преко неког инфограма на 9гегу, научио за петнаест минута. Био сам млађи. Сада не иде тако брзо.

— Романи Брендона Сандерсона су део тајне, чији притом нисам део, али чуо сам нешто занимљиво поводом њих/њега па сам добио жељу да их се подсетим. Ових недеља сам неколико пута био у чекаоницама па су ми добро дошли за убијање времена.

Jake Adelstein, TOKYO VICE

POROCI TOKIJA (TOKYO VICE, 2009, Random House) autobiografska je knjiga američkog novinara Džejka Adelštajna (Jake Adelstein) o godinama kada je, kao mladi istraživački reporter, radio u redakciji crne hronike jedne od najvećih medijskih kuća u Japanu. Priča je dramska. Mlad junak, sa vrućom diplomom studija žurnalistike, dobija prvi posao. Zaposlenje je — crna hronika, što podrazumeva nulu sna i bliska upoznavanja sa pričama za koje na televiziji izlazi upozorenje o sadržaju. To međutim nije najgore: Džejk Adelštajn se zapošljava, kao Amerikanac, u najvećoj novinskoj kući u Tokiju. Ne samo da je početnik, već je i stranac u zemlji koja je i dalje, uprkos tehnološkoj prosvećenosti i anglicizmima u govoru, opipljivo ksenofobična.

O zanatu crne hronike Adelštajn piše toliko glorifikovano da uspeva ubediti kako je u pitanju najjači posao na svetu. Imao sam želju, tokom čitanja, da primerke knjige poklonim svima koje novinarstvo zanima ne samo kao posao, već kao poziv; da sam je sam pročitao u svojim formativnim godinama, verovatno bih dobio poriv da se prijavim za prijemni ispit za žurnalistiku. Reporteri crne hronike opisani su kao heroji; kao kul sekta; naj od naj; najviše rade, najviše piju, najviše se razvode, najranije umiru. Adelštajn, kao u udžbeniku, približava neicijantima pravila, etička i praktična, ovog zanata: kako se neguju odnosi sa izvorima, policijom, urednicima, kako se vrdaju zakoni, i kako se rokovi poštuju i probijaju. Učimo se, drugim rečima, kako se pravi kobasica.

Priču koja je sama po sebi uzbudljivija od devet desetina životopisa Adelštajn je ipak umalo iskvario dramskim preterivanjima. Sebe je Adelštajn je, neretko bez suptilnosti, predstavio kao izuzetnog šmekera, seks-manijaka, vrhunskog špijuna, Budi sličnog dobrotvora i govornika zlatnog jezika, što, uz dužno poštovanje prema čoveku, smatram neistinom ili barem dobrim natezanjem. Dijalozi između likova se takođe sigurno nisu tako odigrali, jer su suviše precizni, teatralni i sa previše jasnim aforističkim poentama. Život nije film, pa čak ni život kriminalističkog reportera, ali je ispovest Adelštajnova dočarana obiljem dramskih tehnika obično neprisutnih u stvarnosti: uvoda, retrospekcije, lajtmotiva, foreshadowinga, suspensa, one linera; melodrame i didaktike. Od neobičnih i melanholičnih sećanja pisac je na silu napravio narcisoidni scenario za B film.

Teško mi je bilo zbog ovih veštačkih suplemenata da priču Džejka Adelštajna prihvatim kao iskrenu i istinitu — iako ona to, barem delom, jeste. Za nefikciju je uvek pohvala da se čita kao roman, ali se Adelštajan za moj ukus suviše silovito zaleteo da svoje doživljaje literarizuje. Srećom je tema egzotična, a takva literarizacija zarazna i zanimljiva, naročito u prvom delu memoara, kada je glavni junak još zelen, kada su događaji svesno napisani u crnohumornom, apsurdističkom tonu; na pamet su mi padale scene iz MONKA, NEŠA BRIDžISA i sličnih komičnih krimića. Da su ove epizode ciljano napisane na ovaj način svedoče i nazivi poglavlja, namerno oblikovani da zvuče kao simpatični treš ili rogobatna manga („The Chichibu Snack-mama Murder Case“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part One: So You’re Asking Me to Trust You?“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part Two: Out of Bed, Yakuza are Worthless Leeches“). Ovakva se stilizacija piscu kasnije možda obila u glavu, jer poslednja poglavlja, mračna i tužna, više odaju, posle slalomskog početka, osećaj umora nego dojam melahnoličnog samopromišljanja. Taj je deo priče, možda, za pisca bio previše ranjiv da bi bio podlogom filmizacije.

Неки компјутери у песмама

У КОНАЧНОЈ ЈЕСЕНИ (1988) Душана Матића компјутерика се помиње у два наврата. Обе песме говоре о памћењу и забораву, што ми је занимљиво јер је Вилијем Гибсон, тата киберпанка, о рачунарима у својим делима такође размишљао као „метафорама за памћење“. Интерјву где је ово први пут споменуо објављен је 1991 (Larry McCaffery, „An Interview with William Gibson“, Mississippi Review; ЈСТОР линк отворити преко активног sci-hub домена, који је у овом тренутку sci-hub.hkvisa.net), три године након изласка Матићеве збирке — само кажем. Матић је песме написао неколико година или чак деценија пре Гибсона; тачна хронологија ми је непозната јер је КОНАЧНА ЈЕСЕН пажљива ре-конструкција Матићевих и ранијих и каснијих текстова, сложена од стране Драшка Ређепа осам година након Матићеве смрти.

компјутер бележи њене без
гласне и гласне мисли

Ко је тада — кад год да је било, а било је прерано — могао да претпостави компјутере као вртлоге интимних податка?

Друга песма у је у футуру:

хибер
нетика ће сањати а гусле одмарати
човек будућности чека да ухвати
корак за собом

Компјутерску поезију је још шездестих писао Мирољуб Тодоровић (KYBERNO, 1970). У зачецима рачунарске лирике машине су коришћене како би убачени језички материјал комбиновале ослобођене уских оквира људске логике & жеље за граматичком или смисленом структуром. Компјутери су коришћени као апсинт или опијати: да би отворили пространства маште иначе доступна само сновима. На хиљаду таквих песама, 999 су биле неупотребљиве али једна би била чиста енергија. Данас рачунарску књижевност, све самосталније, пишу вештачке интелигенције, са све мање упливом људи.

Иван В. Лалић је у својој последњој књизи, ЧЕТИРИ КАНОНА (1997), Луциферу дао на коришћење PC.

И моје ће мртво тело устати.
Ово тело,
Угрожено у свету опасних привида, и намера
Убилачких; јајоглави Сатана има лични компјутер
Од десет гигабајта, уз помоћ којег ми кроји
Капу по својој мери. Лудачку капу, можда,
Са златним прапорцима. И једну пластичну врећу
Са патент-затварачем.

Пошто је у питању властелин Пакла, моћ његове машине, којом квари свет, превазилази границе људског и те 1997. има непојмљивих десет гигабајта меморије. Стихови звуче лудитски, али мислим да Лалић, упркос томе што је еколошки песник & што је у овој Петој песми Првог канона духовно изопачивање поистоветио са употребом информационе технологије, није технофоб. Призор Сотоне са компјутером је урнебесно злокобан, и мислим да је ИВЛ ишао на такав осећај гротеске, а не према „пипни траву“ критици.

Винстан Хју Одн, МУЗЕЈ ЛЕПИХ УМЕТНОСТИ // W. H. Auden, MUSÉE DES BEAUX ARTS

У вези са патњом никад нису грешили
Стари мајстори: како су само добро разумели
Њено место у људском животу, она се дешава
Док неко други једе или отвара прозор или просто тромо корача;
Како, док старци свечано, страствено чекају
Чудесно рођење, увек су ту и
Деца која нису посебно желела да се оно деси, клизају се
На језерцету на ободу шуме;
Никад нису заборављали
Да се чак и застрашујуће мучеништво одвија по сопственом плану
Некако у углу, на нечистом месту
Где пси настављају свој псећи живот, а мучитељев коњ
Чеше своју невину задњицу о дрво.

На Бројгеловом Икару на пример, како све окреће главу
Сасвим нехајно од катастрофе, орач је можда
Чуо пљусак, заборављени крик,
али за њега то није био важан пад, сунце је сијало
као што мора на беле ноге које нестају у зеленилу
Воде, а скупи грациозни брод који је сигурно видео нешто запањујуће, дечака који пада с неба,
Морао је некуда да стигне и одједрио је мирно даље.

__________________________________

About suffering they were never wrong,
The Old Masters: how well they understood
Its human position; how it takes place
While someone else is eating or opening a window or just
walking dully along;
How, when the aged are reverently, passionately waiting
For the miraculous birth, there always must be
Children who did not specially want it to happen, skating
On a pond at the edge of the wood:
They never forgot
That even the dreadful martyrdom must run its course
Anyhow in a corner, some untidy spot
Where the dogs go on with their doggy
life and the torturer’s horse
Scratches its innocent behind on a tree.

In Breughel’s Icarus, for instance: how everything turns away
Quite leisurely from the disaster; the ploughman may
Have heard the splash, the forsaken cry,
But for him it was not an important failure; the sun shone
As it had to on the white legs disappearing into the green
Water; and the expensive delicate ship that must have seen
Something amazing, a boy falling out of the sky,
had somewhere to get to and sailed calmly on.

Tony Hoagland, BIBLE STUDY

Who would have imagined that I would have to go
a million miles away from the place where I was born
to find people who would love me?
And that I would go that distance and that I would find those people?

In the dream JoAnne was showing me how much arm to amputate
if your hand gets trapped in the gears of the machine;
if you acted fast, she said, you could save everything above the wrist.
You want to keep a really sharp blade close by, she said.

Now I raise that hand to scratch one of those nasty little
scabs on the back of my head, and we sit outside and watch
the sun go down, inflamed as an appendicitis
over western Illinois — which then subsides and cools into a smooth gray sea.

Who knows, this might be the last good night of summer.
My broken nose is forming an idea of what’s for supper.
Hard to believe that death is just around the corner.
What kind of idiot would think he even had a destiny?

I was on the road for so long by myself,
I took to reading motel Bibles just for company.
Lying on the chintz bedspread before going to sleep,
still feeling the motion of the car inside my body,
I thought some wrongness in my self had made me that alone.

And God said, You are worth more to me

than one hundred sparrows.
And when I read that, I wept.
And God said, Whom have I blessed more than I have blessed you?

And I looked at the mini bar
and the bad abstract hotel art on the wall
and the dark TV set watching like a deacon.

And God said, Survive. And carry my perfume among the perishing.

__________________________

Библијска студија „Библијске студије“ Тонија Хогланда:

You are worth more to me than one hundred sparrows: Мт 10:26–31 „Не бојте их се, дакле; јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Што вам говорим у тами, казујте на видику и што вам се шапће на уши, проповиједајте са кровова. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу. Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашег. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца.“

And carry my perfume among the perishing: 2 Кор 2:14 „Хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мијесту; Јер ми смо Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот.“

Ово је прва песма Т. Хогланда коју сам прочитао. Када сам чуо да Ален Бешић преводи његову, мислим, трећу књигу, потражио сам га и пре свих других песама прочитао ову на Poetry Foundation.

Дрво и лоша књига

Тонија Хогланда (Tony Hoagland), савременог америчког песника чијих је неколико књига код нас превео и уредио Ален Бешић (НЕМОЈ РЕЋИ НИКОМЕ; ИЗАБРАНА ПОЕЗИЈА; ПСИХОТАРАПЕУТ, БИВШИ СВЕШТЕНИК, ЛЕЧИ СТРАХ ОД БОГА), врло волим. Песме су му шармантне, смешне и мислене; нешто као стихови Томажа Шаламуна али са мање надреалног апсурда а више исповести. Уопштено су ми драги песници који кроз трохеј знају провући и фазон, а не само реторику и високи говор. Све је ово дисклејмер, јер ме Хогландова песма „Романса дрвета“ баш нервира. Ко још није помислио на овај сценарио? Једноставна идеја препричана је на две стране, понављајући изнова мисао која може бити компресована на ствар коју свако од нас у себи сто пута изговори на сајму књига: „Жали боже дрвета“. Глупи викенд романи су глупи, а дрвета су племенита и узвишена. Упркос Холандовој цаканости, ово ми је елитизам без поенте. Свако је дрво добро — али зашто је сваки љубић лош? Неко је са љубављу писао те књиге, а гомила их читалаца са љубављу чита. Песма ми је напросто антихогландовска; за једног опуштеног и живог писца ми је много, упркос разиграној мисли, хладна и искључива.

Врло ми је одбојна несимпатија према тзв. тривијалној књижевности која је овде уздигнута на ступањ апокалитички, јер лоше књиге нису само лоша проза, оне буквално убијају дрвеће. О папиру кад већ причамо, савремени амерички романописац Дон Делило (Don DeLillo), „модерни класик“ како би рекли блурбови, сам је убио барем шумарак или два. Прва рука његовог романа ВАГА (LIBRA, 1988, Viking Press) заузима десет кутија. Још од романа THE NAMES (1982, Alfred A. Knopf), Делило пише тако што на папиру откуца само један пасус. Једна страница, један параграф, макар имао и три ретка. Ово му је, по сопственом признању, омогућавало да јасније види скупину реченица, и да лакше осети ритам језика; довољан је био један слог мањка или вишка па да све пропадне. Ево правог екокритичког проблема: штета је трошити дрвеће на смеће од књижевности, али да ли вреди сећи стабла преко мере да би се нахранила велемајсторска уметност?

Ја смрти

Но тада у тој неразумљивој и спокојној агонији можемо — не увек, него често — да откријемо потресну чињеницу да је свест о сопственом ЈА оно последње што остаје присутно у свести о смрти. Особе које су „неким чудом“ остале живе (дављеници, тешки болесници, итд…) веома често казују у својим причама да су имале необичан осећај да гледају своју властиту прошлост како им у целости или у одломцима пролази пред очима халуцинантном брзином „као какав филм“, као да на прагу смрти индивидуалност обухвата себе саму и показује се у свом сјају само једном и последњи пут, као да последњу јасну мисао, последњу предоџбу свести што се гаси представља онај јецај којим је, пре него што ће издахнути, Ана де Ноај исказала оно што јој је било очигледно: „То сам ја… Још сам овде…“

(Едгар Морен, ЧОВЕК И СМРТ, прев. Бранко Јелић, БИГЗ, 1981, стр. 39)

За последњи свој рад сам истраживао антропологију смрти. Заглибљен у читање сам се запитао: како је оним истраживачима који се баве искључиво смрћу, попут антрополога, социолога, фолклориста, културолога или историчара који се кишобрански називају танатолозима? Смрт ипак није тек нека тема; лако је мени бавити се чиме се бавим (није али нема везе), али како је читати, сатима дневно, годинама, о посмртним обичајима, сахранама, лешевима, духовима, нарицањима, гробовима и гробницама? Да ли у једном тренутку све то дође до вас — када пукнете — или од тога постанете стерилисани, када смрт није више Велика тема, већ само академско усмерење? То ми је пролазило кроз главу док сам читао Моренову студију. После неколико страница сам стигао до овог одломка и дошло ми је, свесно не знам зашто, да заплачем. Затворио сам књигу; ово преписујем месец дана касније.

Alfred H. Barr Jr, CUBISM AND ABSTRACT ART

Страшна насловница. Постоји негде читав сликовни поджанр који се темељи на дијаграмима и шемама. Уџбеничке илустрације у европској науци су још од Средњег века прерастале чисто васпитну намену и биле близу уметности (в. Susanna Berger, THE ART OF PHILOSOPHY: VISUAL THINKING IN EUROPE FROM THE LATE RENAISSANCE TO THE EARLY ENLIGHTENMENT, 2017, Princeton University Press). Ове су корице прави пример тога: и корисне и лепушкасте; не би их мало људи урамило у дневној соби или кабинету. Kњигу CUBISM AND ART је 1936. саставио Алфред Хамилтон Бар Млађи (Alfred H. Barr Jr.), први директор МоМЕ, а доступна је на Monoskop/log

 

Летња реорганизација тврдог диска, 2022

Сређујем фајлове и проналазим гомилу ствари које сам некад записао а онда заборавио. Лајбниц, Бејкон и библиотекари су у праву: највећа наука је библиотечка наука, и имам неколико недеља лета (заправо ће бити дана) да од црне рупе мог хард диска направим археолошки смисао.

Ову нађену песму сам оставио пре неколико година. Стихови су једна вест из штампане Националне географије; овде ентер онде сец и чланак о истраживању мимикрије постане песмица. Found poetry ми је дугогодишња занимација, али су ми радови, због хобистичке необавезности & стваралачке (какве такве) несигурности расути по фолдерима, драфтовима, папирним и дигиталним свескама. Сада ме несигурност не занима. Откривам ове ствари као рудар и узбуђен сам због проналаска нечег светлуцавог у мраку.