У вези са патњом никад нису грешили
Стари мајстори: како су само добро разумели
Њено место у људском животу, она се дешава
Док неко други једе или отвара прозор или просто тромо корача;
Како, док старци свечано, страствено чекају
Чудесно рођење, увек су ту и
Деца која нису посебно желела да се оно деси, клизају се
На језерцету на ободу шуме;
Никад нису заборављали
Да се чак и застрашујуће мучеништво одвија по сопственом плану
Некако у углу, на нечистом месту
Где пси настављају свој псећи живот, а мучитељев коњ
Чеше своју невину задњицу о дрво.

На Бројгеловом Икару на пример, како све окреће главу
Сасвим нехајно од катастрофе, орач је можда
Чуо пљусак, заборављени крик,
али за њега то није био важан пад, сунце је сијало
као што мора на беле ноге које нестају у зеленилу
Воде, а скупи грациозни брод који је сигурно видео нешто запањујуће, дечака који пада с неба,
Морао је некуда да стигне и одједрио је мирно даље.

__________________________________

About suffering they were never wrong,
The Old Masters: how well they understood
Its human position; how it takes place
While someone else is eating or opening a window or just
walking dully along;
How, when the aged are reverently, passionately waiting
For the miraculous birth, there always must be
Children who did not specially want it to happen, skating
On a pond at the edge of the wood:
They never forgot
That even the dreadful martyrdom must run its course
Anyhow in a corner, some untidy spot
Where the dogs go on with their doggy
life and the torturer’s horse
Scratches its innocent behind on a tree.

In Breughel’s Icarus, for instance: how everything turns away
Quite leisurely from the disaster; the ploughman may
Have heard the splash, the forsaken cry,
But for him it was not an important failure; the sun shone
As it had to on the white legs disappearing into the green
Water; and the expensive delicate ship that must have seen
Something amazing, a boy falling out of the sky,
had somewhere to get to and sailed calmly on.

Who would have imagined that I would have to go
a million miles away from the place where I was born
to find people who would love me?
And that I would go that distance and that I would find those people?

In the dream JoAnne was showing me how much arm to amputate
if your hand gets trapped in the gears of the machine;
if you acted fast, she said, you could save everything above the wrist.
You want to keep a really sharp blade close by, she said.

Now I raise that hand to scratch one of those nasty little
scabs on the back of my head, and we sit outside and watch
the sun go down, inflamed as an appendicitis
over western Illinois — which then subsides and cools into a smooth gray sea.

Who knows, this might be the last good night of summer.
My broken nose is forming an idea of what’s for supper.
Hard to believe that death is just around the corner.
What kind of idiot would think he even had a destiny?

I was on the road for so long by myself,
I took to reading motel Bibles just for company.
Lying on the chintz bedspread before going to sleep,
still feeling the motion of the car inside my body,
I thought some wrongness in my self had made me that alone.

And God said, You are worth more to me

than one hundred sparrows.
And when I read that, I wept.
And God said, Whom have I blessed more than I have blessed you?

And I looked at the mini bar
and the bad abstract hotel art on the wall
and the dark TV set watching like a deacon.

And God said, Survive. And carry my perfume among the perishing.

__________________________

Библијска студија „Библијске студије“ Тонија Хогланда:

You are worth more to me than one hundred sparrows: Мт 10:26–31 „Не бојте их се, дакле; јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Што вам говорим у тами, казујте на видику и што вам се шапће на уши, проповиједајте са кровова. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу. Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашег. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца.“

And carry my perfume among the perishing: 2 Кор 2:14 „Хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на свакоме мијесту; Јер ми смо Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот.“

Ово је прва песма Т. Хогланда коју сам прочитао. Када сам чуо да Ален Бешић преводи његову, мислим, трећу књигу, потражио сам га и пре свих других песама прочитао ову на Poetry Foundation.