Прошли смо прву и другу сезону, па и филм УБИЦЕ ДЕМОНА (DEMON SLAYER / KIMETSU NO YAIBA, 鬼滅の刃). Аниме је у кући сада учвршћен на другом месту вечне топ-листе, иза ОДБОЈКЕ (HAIKYUU!!, ハイキュー!!). У ишчекивању треће сезоне, која ће субјективно никад, Јована ме одржава у животу налазећи ми изворне танкобоне.

Не пратим шонене неко време, тако да сам се од неких клишеа — припадник [чудовишта] који се бори против [истих чудовишта]; чланство у групи која поседује јасне рангове по снази & умећу; градацијско, гејмифицирано савладавање нових борбених вештина & побеђивање све моћнијих непријатеља — тако да сам се од неких клишеа одвикао, па ме не замарају. Опуштајуће је бити матор. Или су ми толико досадиле лоше деконструкције и напорне иронизације у Западним филмовима и серијама да сам се ужелео искрених јунака који су срцем и телом посвећени Походу, тучи против зла и спасавању својих најближих. А њих сада налазим само код Јапанаца.

Једна ме је минијатура у УБИЦИ ДЕМОНА посебно купила. Након што демоне главни јунак Тенђиро уништи, свакоме се од тих полуљудских крволока да тренутак апсолуције. У ретроспективи се открива — док их Танђиро у искреној молитви грли или држи за руку, сада не као њихов крвник већ као пријатељ — њихова напаћена судбина што их је, док су још били људи, услед физичке и емотивне трауме натерала путем самодеструктивности, дотеравши их на крају до прихватања демонства. Када сећању дође крај, анимација нам приказује неодређени призор одласка њихових душа, сада поново у ликовима деце, у неки други свет. Бољи или гори не знамо, али знамо да постоји још једна шанса, тамо негде. За разлику од неких смарачких савремених инверзија, где је свако у различитој мери искварен и грозан, па и највећи јунаци, у УБИЦИ ДЕМОНА сви су у различитој мери, чак и монструми, чисти и жељни љубави.

POROCI TOKIJA (TOKYO VICE, 2009, Random House) autobiografska je knjiga američkog novinara Džejka Adelštajna (Jake Adelstein) o godinama kada je, kao mladi istraživački reporter, radio u redakciji crne hronike jedne od najvećih medijskih kuća u Japanu. Priča je dramska. Mlad junak, sa vrućom diplomom studija žurnalistike, dobija prvi posao. Zaposlenje je — crna hronika, što podrazumeva nulu sna i bliska upoznavanja sa pričama za koje na televiziji izlazi upozorenje o sadržaju. To međutim nije najgore: Džejk Adelštajn se zapošljava, kao Amerikanac, u najvećoj novinskoj kući u Tokiju. Ne samo da je početnik, već je i stranac u zemlji koja je i dalje, uprkos tehnološkoj prosvećenosti i anglicizmima u govoru, opipljivo ksenofobična.

O zanatu crne hronike Adelštajn piše toliko glorifikovano da uspeva ubediti kako je u pitanju najjači posao na svetu. Imao sam želju, tokom čitanja, da primerke knjige poklonim svima koje novinarstvo zanima ne samo kao posao, već kao poziv; da sam je sam pročitao u svojim formativnim godinama, verovatno bih dobio poriv da se prijavim za prijemni ispit za žurnalistiku. Reporteri crne hronike opisani su kao heroji; kao kul sekta; naj od naj; najviše rade, najviše piju, najviše se razvode, najranije umiru. Adelštajn, kao u udžbeniku, približava neicijantima pravila, etička i praktična, ovog zanata: kako se neguju odnosi sa izvorima, policijom, urednicima, kako se vrdaju zakoni, i kako se rokovi poštuju i probijaju. Učimo se, drugim rečima, kako se pravi kobasica.

Priču koja je sama po sebi uzbudljivija od devet desetina životopisa Adelštajn je ipak umalo iskvario dramskim preterivanjima. Sebe je Adelštajn je, neretko bez suptilnosti, predstavio kao izuzetnog šmekera, seks-manijaka, vrhunskog špijuna, Budi sličnog dobrotvora i govornika zlatnog jezika, što, uz dužno poštovanje prema čoveku, smatram neistinom ili barem dobrim natezanjem. Dijalozi između likova se takođe sigurno nisu tako odigrali, jer su suviše precizni, teatralni i sa previše jasnim aforističkim poentama. Život nije film, pa čak ni život kriminalističkog reportera, ali je ispovest Adelštajnova dočarana obiljem dramskih tehnika obično neprisutnih u stvarnosti: uvoda, retrospekcije, lajtmotiva, foreshadowinga, suspensa, one linera; melodrame i didaktike. Od neobičnih i melanholičnih sećanja pisac je na silu napravio narcisoidni scenario za B film.

Teško mi je bilo zbog ovih veštačkih suplemenata da priču Džejka Adelštajna prihvatim kao iskrenu i istinitu — iako ona to, barem delom, jeste. Za nefikciju je uvek pohvala da se čita kao roman, ali se Adelštajan za moj ukus suviše silovito zaleteo da svoje doživljaje literarizuje. Srećom je tema egzotična, a takva literarizacija zarazna i zanimljiva, naročito u prvom delu memoara, kada je glavni junak još zelen, kada su događaji svesno napisani u crnohumornom, apsurdističkom tonu; na pamet su mi padale scene iz MONKA, NEŠA BRIDžISA i sličnih komičnih krimića. Da su ove epizode ciljano napisane na ovaj način svedoče i nazivi poglavlja, namerno oblikovani da zvuče kao simpatični treš ili rogobatna manga („The Chichibu Snack-mama Murder Case“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part One: So You’re Asking Me to Trust You?“, „The Saitama Dog Lover Special Disappearance, Part Two: Out of Bed, Yakuza are Worthless Leeches“). Ovakva se stilizacija piscu kasnije možda obila u glavu, jer poslednja poglavlja, mračna i tužna, više odaju, posle slalomskog početka, osećaj umora nego dojam melahnoličnog samopromišljanja. Taj je deo priče, možda, za pisca bio previše ranjiv da bi bio podlogom filmizacije.

У КОНАЧНОЈ ЈЕСЕНИ (1988) Душана Матића компјутерика се помиње у два наврата. Обе песме говоре о памћењу и забораву, што ми је занимљиво јер је Вилијем Гибсон, тата киберпанка, о рачунарима у својим делима такође размишљао као „метафорама за памћење“. Интерјву где је ово први пут споменуо објављен је 1991 (Larry McCaffery, „An Interview with William Gibson“, Mississippi Review; ЈСТОР линк отворити преко активног sci-hub домена, који је у овом тренутку sci-hub.hkvisa.net), три године након изласка Матићеве збирке — само кажем. Матић је песме написао неколико година или чак деценија пре Гибсона; тачна хронологија ми је непозната јер је КОНАЧНА ЈЕСЕН пажљива ре-конструкција Матићевих и ранијих и каснијих текстова, сложена од стране Драшка Ређепа осам година након Матићеве смрти.

компјутер бележи њене без
гласне и гласне мисли

Ко је тада — кад год да је било, а било је прерано — могао да претпостави компјутере као вртлоге интимних податка?

Друга песма у је у футуру:

хибер
нетика ће сањати а гусле одмарати
човек будућности чека да ухвати
корак за собом

Компјутерску поезију је још шездестих писао Мирољуб Тодоровић (KYBERNO, 1970). У зачецима рачунарске лирике машине су коришћене како би убачени језички материјал комбиновале ослобођене уских оквира људске логике & жеље за граматичком или смисленом структуром. Компјутери су коришћени као апсинт или опијати: да би отворили пространства маште иначе доступна само сновима. На хиљаду таквих песама, 999 су биле неупотребљиве али једна би била чиста енергија. Данас рачунарску књижевност, све самосталније, пишу вештачке интелигенције, са све мање упливом људи.

Иван В. Лалић је у својој последњој књизи, ЧЕТИРИ КАНОНА (1997), Луциферу дао на коришћење PC.

И моје ће мртво тело устати.
Ово тело,
Угрожено у свету опасних привида, и намера
Убилачких; јајоглави Сатана има лични компјутер
Од десет гигабајта, уз помоћ којег ми кроји
Капу по својој мери. Лудачку капу, можда,
Са златним прапорцима. И једну пластичну врећу
Са патент-затварачем.

Пошто је у питању властелин Пакла, моћ његове машине, којом квари свет, превазилази границе људског и те 1997. има непојмљивих десет гигабајта меморије. Стихови звуче лудитски, али мислим да Лалић, упркос томе што је еколошки песник & што је у овој Петој песми Првог канона духовно изопачивање поистоветио са употребом информационе технологије, није технофоб. Призор Сотоне са компјутером је урнебесно злокобан, и мислим да је ИВЛ ишао на такав осећај гротеске, а не према „пипни траву“ критици.