Ако вас занима мејл-арт ово је, за вас, дефинитивно издање.

Књига Маше Вујновић је детаљна и добро истражена историја покрета; права археологија оџачког мејл-арта, њихових пројеката, изложби, извођења, колаборација и гостовања; а истовремено и антологија есеја и фото-албум најзанимљивијих радова домаће поштанске уметности.

Ако знате шта је мејл-арт ова књига је, као што рекох, просто капитално издање.

О овом занимљивом, продуктивном и у свету изузетно добро примљеном делу наше неоавангардне уметности до сада се није оволико, и у оваквом квалитету, писало.

Штавише, није се се писало уопште, као што може потврдити и Машин преглед библиографије од читава два текста.

Ако ипак не знате шта је мејл-арт, дозволите да вам продам причу.

Мејл-арт је, дакле, облик неоавангардне уметности.

Али овај нам увод слабо може помоћи.

Неоавангардна и постмодерна уметност обично су повезане са експериментом, често врло радикалним.

Знате ону чувену постмодернистичку максиму: „све може бити уметност“.

Када све може бити уметност, шта је тачно поштанска уметност?

Мејл-арт је мало књижевност, мало визуелна уметност; мало је и воковизуел, дакле демократска мешавина текста и слике; а има ту и концептуалне уметности и перформанса.

Мејл-арт је, можда да кренемо од почетка, уметност која као оруђе користи поштанске елементе и саму институцију поште.

Поштанска се уметност остварује креативним интервенцијама на разгледницама, маркицама и писмима, а сама дела уметници шаљу другим уметницима на дописивање.

Сад, постмодерна и неоавангардна уметност, па чак и модерна уметност уопште, и даље имају лошу репутацију у јавности.

Не увек, али релативно често, људи сматрају модерну и постмодерну уметност за нешто што је неразумљиво, ружно, бесмислено, апсурдно и рушилачко.

Постмодерна је ту нарочито разбојник, и постмодерни уметници сматрају се злом сектом која активно подрива културу, уноси забуну и сеје раздор.

Зашто тај Пикасо слика глупости?

Како Роткове слике са укупно две боје вреде милионе?

Какве су то књиге које немају радње или смисла?

Каква је то поезија која се не римује?

Каква је то уметност која се шаље поштом?

Где нестаде лепота Мона Лизе?

Или деликатност сонета?

Или величанственост десетерца? И тако даље.

Наравно ово су глупости.

Тешко је наћи у култури и културној индустрији било шта што није својевремено започело експеримент.

И сонет је био експеримент када су градски кицоши касног средњег века одлучили да пишу поезију, за коју је до тада био резервисан латински језик, на говору оближњих провансалских чобана и у облику њихових народњачких напева.

У последњих неколико месеци виђамо децу како на улици певају стихове из једног неоавангардног метапесничког перформанса: „Уметница мора бити здрава“.

Да модерност није баук можемо видети и на примеру мејл-арта: мале, необичне, алтернативне, али добре уметности.

Када бисмо га разложили на просте чиниоце, мејл-арт почива на две идеје, уметнички обрађене: КОМУНИКАЦИЈА и У СВЕМУ СЕ МОЖЕ НАЋИ ЛЕПОТА.

Свака је уметност, у суштини, комуникација.

Ствараоци нам шаљу своје најинтимније идеје, осећања и мисли.

Али те су идеје толико велелепне да се не могу изразити обичном СМС-ом, већ причом, песмом, цртежом, музиком, драмом, експериментом.

Уметници не морају нама слати своје поруке.

Можда дела пишу у жељи да се споразумеју са самим собом, или са неком апстрактном представом света.

Не можете ме уверити да је Кафка био некакав патолошки интроверт, а да је опет иза себе оставио хиљаде и хиљаде страница прича, песама и есеја; текстова у које је унео сате живота пишући их.

Свако дело је некоме упућено.

Можда некој особи, можда неким особама, или самом себи.

Не откривам сада топлу воду.

Један романтичарски песник рекао је својевремено да су књиге, за њега, „дебела писма пријатељима“.

Један други романтичарски песник, можда сте чули за њега, звао се Гете, рекао је да су његова дела упућена не маси, већ појединцима који су у истом фазону као и он, и које пале исте ствари као и њега.

Мејл-арт је само потцртао дубинске идеје уметности: повезивање, удруживање, дељење.

Између СПОРАЗУМЕВАЊА и УМЕТНОСТИ је знак =.

Споразумевање је, само по себи, врлина чија вредност достиже највећа уметничка дела.

Уметност, сама по себи, јесте повезивање људи и душа, можда на први поглед сасвим различитих, несродних.

У књижевности, дакле, имате писца који напише дело, оно се објави и крај.

У сликарству насликате слику и ставите је у галерију.

У мејл-арту, у стварању дела учествује бар двоје људи, некада и више.

Материја кружи, доцртава се, дописује.

И никада се то не ради на празним листовима.

Мејл-арт се изводи на, као што рекох и као што је Маша у књизи објаснила, постојећим поштанским материјалима попут писама, разгледница или маркица.

На тај начин, ти наизглед банални елементи стварности постају део уметничког дела.

Лежи ту још једна сјајна идеја мејл-арта, а то је да све може бити уметност.

Не мислим ово у оном циничном смислу да се можете дохватити било какве мотке и то увалити некоме за уметност.

И експериментална уметност, уосталом, може бити добра и лоша.

Мислим радије на нешто попут будистичког начела да је сваки живот вредан, па и муве или навијача Лејкерса — идеје да, ако сте отвореног ума, видика и срца, у свему можете видети уметност и лепоту.

Мона Лиза је лепа. То нико не спори.

Лепе су и станце Лазе Костића.

Лепа може бити и разгледница.

Лепа може бити мразна шара на прозору.

Влат траве може бити лепа.

Мејл-арт поручује — и не само мејл-арт — да у потрази за лепотом не морамо ићи за галеријама или за великим и са правом канонизованим делима уметности.

Некада је лепота и у ситницама; некада се врхунска уметност крије и испред носа.

Ако нам ситница нешто значи, ако нас на нешто значајно асоцира, евоцира, егзалтира — небитно да ли је то роман Боре Станковића или облик неког облака — ко може да каже да то за нас не може да бити уменост?

Лично могу да неке стихове Лалића ишчитавам колико могу да премотавам неке снимке кошаркашких акција.

Оба ми дају исто усхићење лепотом.

Мејл-арт је, поред ових врлина, врло значајан и за нашу културу, што може деловати као претеривање када је реч о малој, субверзивној уметности пониклој у једној војвођанској варошици.

Због тога и јесте мејл-арт значајан: јер доказује да уметност не мора настајати у великим центрима.

Често умањујемо сами себе мислећи да нема ничега осим званичне средњошколске лектире, те да нема живота и маште ван Београда или Новог Сада.

Мејл-арт је права алтернатива: настаје у селу са око 10.000 становника, а дошао је до свих крајева света, као што је Маша пажљиво документовала.

Значајне мејл-арт изложбе и перфоманси дешавали су се у београдском МСУ, у Њујорку, Манчестеру, Венецуели, радови су излагани у МОМИ и Тејту, а паралелно су се, истих година, одржавали догађаји и у Лалићу, Ковачици, Бачком Петровцу, и наравно самим Оџацима.

Данас, мејл-арту је крај.

(Маша ће тврдити другачије.)

Пре свега што нико више не шаље писма.

Данас слати писмо, било какво, већ је уметнички перформанс.

Други разлог свршетка је, мислим, то што је мејл-арт доживео врхунац током санкција деведесетих.

Мејл-артистички уметнички протести против ембарга живо су описани у књизи.

За тако страшну ситуацију по наше друштво, мејл-арт је био вероватно и најбољи вид уметности за протест.

Санкције су антитеза мејл-арту.

Мејл-арт је уметност комуникације, удруживања, кооперације, заједништва.

Санкције су оруђе забране, ућуткивања, изолације.

Зато мислим да је мејл-арт своју апотеозу доживео током тих демонстрација.

То је био врхунац после којег је могла доћи само часна пензија.

Маша, као што рекох, тврди другачије, и у књизи се може наћи неколико трагова о томе како и данас живи, или може живети, мејл-арт.

Хвала Маши стога на овој књизи, хвала на мучном раду копања по џаковима и личним колекцијама; надам се, заједно са свима вама, да је ово дело, огромно по важности, само почетак.