Kelsier smiled

Последице шонена и chaotic good архетипa погубне су за писце жанровске фантастике. Шалу на страну, волим књиге Брендона Сандерсона. Код њега ми се не свиђа неколико ствари: то што је један од оних аутора епске фантазије који су жанр још више одвојили од толкиновске митопоетике и приближили га Мартиновим политичким интригама и YA љубићима са темом антиутопије (јесте конзервативан сам јер сам а) матор и б) људи су најконзервативнији према ономе што најбоље познају и највише воле); и то што је такође, мислим, популаризовао нарочиту инжењерску врсту фантазијске магије и магијских система, који везе немају са космичким силама немерљивим већ се темеље на Њутновим законима и банализованој хемији; све ми је то досадно, немаштовито & сасвим не-магично. Ипак, књиге су му свеже, чисте и добре.  РЕД МАГЛЕ (MISTBORN) његова је прва фантазијска трилогија, објављена свега две године након што је мастерирао на студијском програму Креативног писања. Једна је од ретких књига којој могу да, чак и уморан, читам по неколико стотина страница дневно, без умора, из чистог узбуђења. На друго читање страшно ми пара уши што главни споредни јунак у свакој сцени и црти дијалога мора да се неколико пута ђаволски осмехне усред реплике или акције како би нам се дало до знања колико је ту кул фор скул. Ако гледате борилачке аниме, тај осмејак знате. Ако пишете своје романе, немојте то радити. Еквивалент том артифицијелном и страшно кринђ гесту је када се филмски суперхерој, после неког скока или телепортације, дочека на једном колену, у чучњу, ослањајући се на песнице. Стилометријско претраживање каже да се „Kelsier smiled“ у роману од ~600 страна понавља шездесет пута, „Kelsier chuckled“ још двадесетак. Напомињем да тип није главни јунак и да се у многим поглављима ни не појављује. Српскојезични преводилац је урадио колико је могао да ову репетицију замаскира, па тако имамо „Кeлзијер се осмехну“, „Келзијер се насмеши“, „Келзијер се закикота“, „Осмех му [Келзијеру] пређе преко лица“ итд.

Ако ћете играти неку игру у наредних неколико месеци

Играм HERETIC и насловни екран је пробудио нешто у мени. Игру нисам играо у њено време, тако да овај осећај утерусне удобности није баш носталгија, али није ни далеко од тога. Муљави 3Д рендери на 4:3 екрану сами су ми по себи времеплов, небитно о чему је наслов.

А ево још једног пута у прошлост: у приказу HERETICA у часопису New Generation (мај1995), игра је препоручена уз речи: „Ако ћете играти неку акциону игру у наредних неколико месеци, нека то буде ова“. О темпора о морес! Затварам очи & призивам сећање на клинце који су могли да цевче једну игру по пола године и више. Сам сам прелазио BALDUR’S GATE годину и по дана. Био сам глупав и неспретан тринаестогодишњак, правила ДнД-ја и потезне борбе нисам најбоље разумео, као ни енглески језик, али ево се сада са благошћу сећам сопствене монашке усредсређености, као и Пентијум Кеца са тврдим диском од читавих 3,7 гигабајта који технички није ни дозвољавао дигресије, да исту исту сингл-плејер игру играм и после друге зиме. А кад сам већ у кући сећања, подсећам се и часописа који су играчима неиронично могли да поруче да им је довољна једна игра за макар наредно годишње доба.

Новица Тадић, „Са диктафоном у џепу“

у џепу доносим буку улица
тутњаву испод подвожњака
гласове с књижевних вечери
ломљаву и звучни крш из кафана
разговоре с притворним и јетким
квоцање пијаног песника луде
патетичну вику рецитатора
своје исповести и свој смех
неконтролисаних импулса плеву
отхукивање у кратком предаху
издиктиране бројеве телефона
гласове службеника установе
бат корака шкрипу врата
кроз која сам прошао тихо прошао
следећи одсечан позив дођи вамо

у џепу носим буку улица
лавеж пса с вечерњег трга
пљусак изненадне кише плочником
смех параноични грлени кркљанац
вику старинара из споредне улице
узвике окупљених око мотицикла у пламену
торокање тротоарке звоцање цвећарке
слогове полугласове мрмљања цвокот
срдачне поздраве оног што га
четрдесет агената прогони
и још један с цигаретом у устима

Новица Тадић пише прозу (ПОТУКАЧ; КУЋЕ БЕЗ КЊИГЕ И СЛИКЕ, ДОМОВИ БЕЗ БИБЛИЈЕ И ИКОНЕ)

Тренутно уживам у есејима/прозаидама Новице Тадића. Неколико тих радова волим, а један (за сада) ми је маестралан. Испрва су сам у њима видео несналажење врхунског песника у прози, као када кошаркаш игра одбојку — атлетицизам није упитан, али је тело навикло на друге покрете; спорташ, иначе грациозан у дизању за три, делује неспретан при чекићу. Што сам више читао, више сам био у криву. Прва књига САБРАНИХ ПЕСАМА почиње кратким Тадићевим описима сваке своје збирке. Опис ОГЊЕНЕ КОКОШИ ми је на почетку изгледао смотан, неуредан; нисам навикао на нелагодан хумор од блек метал песника попут Тадића. Спојлер: Тадић је ВОЛЕО да пише такве задихане цртице (в. „Борхес је одустајао“), налик импулсивној првој руци Фејсбук коментара.

ОГЊЕНА КОКОШ, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.

Опис ПОТУКАЧА ми се много свиђа. Пре њега су описи УЛИЦЕ и НАПАСТИ, са којима ПОТУКАЧ чини мини трилогију о урбаном Хаду:

Хитро писање, да. Моја књига УЛИЦА написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.

—

Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига НАПАСТ сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.

—

Књига ПОТУКАЧ је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.

Фасциниран сам ходањем у последње време. Сам много ходам, и читам о великим ствараоцима који су такође много ходали. Фискултурни стручњаци се слажу да је шетња једна од најбољих вежби јер је бесплатна, ниске напасти по зглобове & срце и изводљива где год има тла које није покривено лавом, океаном или густом џунглом. Такође отвара мозак; током шетње не морам да мислим на шетњу (шетња током које се проматра шетња је већ једна врста зен-медитације), него сам слободан да се усредсредим на албум, подкаст или своје мисли. Све у свему сјајна ствар. Осећам се стога близак са овом Тадићевом збирком ходајуће поезије. Кад смо код неуредности — да ли је дело писано офрље ако сам песник промишља своју неуредност и површост? Волим Тадићеве речи: „Спасао сам је од бољих верзија“ и „Мајсторство које усмрћује“. За неке мајсторе и површност је алатка.

Ево и оног маестралног текста. Назван је „Куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе“, написан је 2007. и служи као епиграф САБРАНИХ ПЕСАМА. Моћно дело. А неки глупак је мислио да је Тадић кошаркаш што не може да смечује одбојкашку лопту.

То сам много касније схватио, неким другим поводом, у приликама сличним оним прохујалим и већ помало заборављеним. Да, било је то планинско село и сав мој родни крај: куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе. Из тих планинских кућа извијао се тек понеки дим.

Ватра је у њима била оно најбоље, једина племенита твар, пламтећа проповед и вест да још има живих. Све друго су однели рат, болест и сиромаштво; отерали комесари, развукли активисти.

У једној од таквих кућа сам рођен и ја.

Отац је однекуд пронашао Песмарицу. Тако сам звао ту књигу. Можда је она имала и неки наслов, али га ја нисам примећивао, па као да није ни постојао. Једноставно — Песмарица.

А у Песмарици: песме о Марку Краљевићу, о ускоцима, о хајдуцима.

Мислио сам да на свету постоје само Срби и Турци и да ћемо ратовати док је света и века.

И они који су ми у минулом рату побили најбоље рођаке нису били Немци, усташе и комунисти, већ неки Турци којима није могао ништа ни Марко Краљевић ни Милош Обилић, ни Никац од Ровина ни Бајо Пивљанин. Тек ће се, мислио сам, родити јунак који ће растерати ту страшну и многобројну олош.

И нека будућа песмарица биће само о њему и његовим незамисливим мегданима.

Ко буде имао ту књигу, имаће и све друге које пожели.

Марсијал, ЕПИГРАМ 5.58

Сутра, кажеш, сутра ћеш почети да живиш, Сутра?
Кажи ми, Постумије, кад ће већ једном доћи то твоје сутра?
Колико је далеко, то твоје сутра? Где је? Откуд ће доћи?
Да ли се још крије код Персијанаца, или је у Арменији?
То твоје сутра, Постумије, старо је већ као Пријам.
За колико се, рецимо, може, то твоје сутра, да купи?
Сутра ћеш почети да живиш?
Данас већ почнеш, Постумије, доцкан је.
Мудар је онај који је живео јуче.

***

Cras te uicturum, cras dicis, Postume, semper:
dic mihi, cras istud, Postume, quando uenit?
Quam longe cras istud! ubi est? aut unde petendum?
Numquid apud Parthos Armeniosque latet?
Iam cras istud habet Priami uel Nestoris annos.
Cras istud quanti, dic mihi, possit emi?
Cras uiues? Hodie iam uiuere, Postume, serum est:
ille sapit quisquis, Postume, uixit heri.

IG нађена поезија

Нађена поезија према Војислав Деспотов, ЧЕКИЋ ТАУТОЛОГИЈЕ (парафразирано):

Као и у случају фотографије или радова Дишана и Ендија Ворхола, нађена поезија је издвајање парчића сирове цивилизације и излагање у оквирима препознавања уметничког дела и простора (рам, музеј), чиме се насликаном или просто изложеном предмету из свакодневнице придају мит и и функција уметничког дела. Поштује се један екстравагантан принцип: да је уметничко дело само оно што постоји; непостојеће творевине, смишљене у кабинету др Мабузеа, естетски су отпадак.

Преписивачи стварности почињу вредно да раде на изоловању комадића реалне околине те њиховом преформулисању у поетску реалност. Развојем штампарства и других медија омогућава се распрострирање различитих писаних порука које представљају пасивна поетска стања. Песник их потпаљује, активира; пронашавши их, локализује их и ре-интерпретира у „неочекиваном медију“: на хартији, на изложби, на профилу — ухваћеном поетском функцијом, издвајањем у поетски простор, он враћа једну активирану естетику тамо где је и настала, у свет, у град, на улице.

Скретање пажње на пасивну поетску општост цивилизације јесте, према томе, кључна радња НАЂЕНЕ ПОЕЗИЈЕ — сигнализирање испуњености околине уметничким делима која чекају да буду уметничка дела и која су се неопажено помирила са свакодневном, потрошачком и информативном свешћу.

Забрањено је играти се у лавиринту

Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).