Рачунарска књижевност, Твитер лектира и Ars combinatoria

Скуп: Питања књижевности у доба транс- и постхуманизма. Институт за књижевност и уметност, 2022.

Причом о компјутерски генерисаној књижевности улазимо у дубоко и тешко одредиво поље.

Из два разлога.

Прво, такозвана компјутерска или програмирана књижевност — термини су неугодни и о њима ћемо ускоро причати — представља мање истражено поље књижевности.

Посао је отежан због тога што изучавање овог поља захтева познавање, или бар наклоност, савременим информационим технологијама и умећу програмирања.

Потом, дела такве „рачунарске књижевности“ не поседују традиционалне канале објављивања.

Ретке су издавачке куће или класична издања таквих дела, већ она углавном постоје у искључиво дигиталном облику, у читавом океану независних аутора и незваничних издања.

У питању је права субкултура.

Уколико нисте део тога, уколико немате неку тачку уласка, тешко је снаћи се у том, као што рекох, океану.

Објављује се свашта, на све стране, на сајтовима и платформама, без критичког или теоријског уоквиравања које би било нека врста водича за читаоце.

Али шта је „рачунарски генерисана књижевност“?

У питању су књижевна дела која настају уз помоћ, условно говорећи, рачунара, као неке врсте секундарног творца у производњи књижевног текста.

Процес иде отприлике овако.

Наставите читање →

Промоција збирке песама ПОВРЕДА БЕЛИНЕ Бојане Стојановић Пантовић (2022, НС)

Промоција нове збирке пеозије моје драге професорке Бојане Стојановић Пантовић, ПОВРЕДА БЕЛИНЕ (2021, КЦНС). Вече је било у оквиру серијала КЦНС КЊИГОМАТ, који води сјајна Мирјана Фрау Гардиновачки (прва слева), водитељка овог догађаја где су говориле још Владислава Гордић Петковић — која ми је скоро великодушно позајмила своју тезу о Рејмонду Карверу, СИНТАКСУ ТИШИНЕ (1995), коју нигде другде нисам успео да пронађем — и Јелену Марићевић Балаћ, ауторка поговора издања. Пето присуство на слици је Катарина Пантовић, која је како сам начуо недавано положила вожњу и чија је нова поезија такође још топла од штампе (РИТУАЛ ПРЕД СПАВАЊЕ, Суматра).

На сусрет сам дошао као лош ђак јер књигу нисам имао у рукама. Промоција је урадила посао и навукла ме на дело већ током живе приче & рецитовања. Проф. БСП се између осталог бави изузетним истраживањем „прозаида“, одн. песама у прози, страшно занимљивог књижевног облика. Као и сличне прелазне врсте, прозаиде су андерграунд; сећам се да сам их гутао као клинац, чак их и писао, али где да данас налетите на њих? ПОВРЕДУ БЕЛИНЕ једна таква прозаида затвара. Ствар се зове „Доба неолита“. Навучен сам. БСП у поезији прати линију експресионистичких песника попут Георга Тракла, воли затворене и криптичне стихове, а поезија је сама исповедна, свакодневна, са медитацијама у правцу мита, књижевности, уметности. Према речима песникиње, ово је збирка о забораву; претходне су биле о сећању, а ова је о томе како је писати о забораву. Да ми драга професорка није поклонина примерак, украо бих га.

Крајња тачка на њеном северу

Кад год сам живео у Берлину, ја сам, често, прелазио у Данску и једном сам ишао од места до места, старим железницама, поред мора, све до крајње тачке на њеном северу. Тамо, у Скагену, из хотела, излазио сам, по песку, све дотле, док не би нестао у мору. Тада сам спазио на спруду једно сломљено, галебово крило, које сам, за успомену, фотографисао. Када сам изазвао негатив, нађох, да сам, на тој слици, снимио и своју сенку. Случајно.

Милош Црњански, КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА („Римске ноћи и дани“)

Натапање хумора неподношљивом тугом

Тешко ми је од скора да о причама Бранка Ћопића размишљам одвојено од мисли о његовој смрти. Надам се да ћу у једном тренутку наићи на неки његов поузддани дневник који ће можда бацити светло на нешто, али знам да није право тражити такву врсту разрешења, од било кога. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ изгледају као цртаћ; Ћопић је, руку дајем, гледао Душка Дугоушка пре него што је писао сцене комичног хипернасиља међу ликовима. Али БЋ чини и једну за читаоца гадну ствар: страшан је емотивни шок када, у тренутку, скочимо из смешне приче о дечијим несташлуцима, у сцену у будућности, током битке за Бихаћ, где иста деца, сада младићи, гину у рату. На темељном људском нивоу то заврне душу. Призор је оксиморонски, гротескан: у глави нам се мешају призори невиних клинаца, по приказаном сличним јунацима из Looney Tunesa, са сликом њиховог страдања. Такве скокове у будућност искористио је Стивен Кинг, неколико десетлећа после Ћопића, у новели THE BODY, те филмској адаптацији исте STAND BY ME.

Цијелу књигу обавија атмосфера меланколије и оне тешке, ољуђене туге, која човјекову животу и дјетињству даје сав смисао, иако је његов живот сачињен од све самих хумористичких гегова. Натапање хумора неподношљивом тугом основа је књижевних стратегија Бранка Ћопића. Ако смо одрасли у тужне људе, овај је писац за то најзаслужнији.

Миљенко Јерговић, „Дуле Дабић Хајдук“

Младен Јаковљевић, ИЗБЛЕДЕЛЕ ДУШЕ (2019, Академска књига)

Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i — meni omiljena varijanta — okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi — za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija — dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom — sa dragim ljudima sa druge strane magle.

Шта је садржавала прва фијока (Џојс, УЛИКС, срб/енг)

Šta je sadržavala prva fijoka, koju je otključavao?

Pisanku sa šarenim omotom, vlasništvo male Milly (Millicent) Bloom, u kojoj su na nekoliko strana bili ucrtani geometrijski likovi pod naslovom Tatica, a koji su predstavljali okruglu glavu sa 5 nakostriješenih dlaka, 2 oka, gledana s profila, tijelo potpuno en face sa tri velika puceta, sa 1 trokutastom nogom; 2 izblijedjele fotografije kraljice Aleksandre od Engleske i glumice i profesionalne ljepotice Maud Banscombe; jednu božićnu razglednicu, sa slikom parazitske biljke i potpisom MIZPAH, datum Božića 1892, imena pošiljaoca, g. i gđa M. Comerford, stih O Božiću primi naše želje: zdravlje, sreću i veselje, krajičak štapića crvena pečatnog voska, napol rastopljena, iz zalihe i skladišta gg Helly, d.s.o.j., Dame Street 89, 90 i 91, škatulju grosa (12 tuceta) pozlaćenih pera „J“ iz istoga odeljenja iste tvrtke; stari valjkast pješčanik s pijeskom koji se također valjao: zapečaćeno (i nikada otpečaćeno) proročanstvo, ako se izglasa Home Rule Bill Williama Ewarta Gladstonea od godine 1866 (koji nikad nije bio izglasan); ulaznicu br. 2004 za bazar priređen na dan sv Kevina u dobrotvorne svrhe, cijena 6 pensa, 100 zgoditaka, jedan dječji list, ponedjeljak sa malim *p*, koji je glasio: veliko „T“ Tatice, zarez, veliko „K“ kako je tebi, upitnik; veliko „M“ Meni je dobro, tačka, novi redak, potpis sa zavojitim šarom, veliko „M“ Milly bez tačke; kamejski broš, vlasništvo pokojne Ellen Bloom (rođ. Higgins); 3 lista pisana na pisaćem stroju, naslovnik Henry Flower, poste restante, Westland Row, šalje Marta Clifford poste restante, Dolphin’s Barn; transkribovano ime i adresa odašiljaču triju listova u obrnutom abecednom punktiranom, četverorednom kriptogramu, bez vokala, u bustrofedonu: N IGS [WLUU. OX] W. OKS. MH/Y.IM: novinski izrezak iz engleskog tjednika Moderno društvo o tjelesnom kažnjavanju u djevojačkim školama; crvenu vrpcu koju je 1889. krasila uskršnju pisanicu; dva djelomično odmotana prezervativa s rezervoarom, kupljena putem pošte, poštansi pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; 1 mapu sa dvanaest omotnica s postavom svijetložute boje i listovnim papirom tanko liniranim, s vodenim znakom, broj kojih je sada bio smanjen za 3; nekoliko austrougarskih moneta; 2 kupona Kraljevske privilegirane ugarske klasne lutrije; neko slabo povećalo; 2 erotske razglednice, koje prikazuju: a) usno koitiranje između neke gole senorite (pogled odostrag, gornji položaj) i gologa torera (prednja strana, donji položaj), b) analnu defloraciju, prikazujući redovnika (sasvim obučena, oborenih očiju) i opaticu (napol odjevenu, uzdignuta pogleda, obje razglednice kupljene putem pošte, poštanski pretinac 32, Charing Cross, London W. C.; novinski izrezak o ponovljivanju starih smeđih cipela; poštanska marka od 1 penija, gumirana, despikove boje, iz doba vladavine kraljice Viktorije; tablu s mjerama, što ih je Leopold Bloom pribilježio prije, za vrijeme i nakon dvomjesečne upotrebe Sandow-Whitelyove sprave s koturima za vježbanje (za muškarce 15 šilinga, za atlete 20 šilinga) grudi 71 cm, nakon udisaja 73,8 cm, biceps 22,8 cm i 25 cm, podlaktica 21,6 cm i 22,8 cm, bedro 25,4 cm i 20,6 cm, list 28 cm i 30,6 cm; prospekt Taumaturga, univerzalno sredstvo protiv bolesti debeloga crijeva, šalje Taumaturg izravno, Conventry House, South Place, London E. C., naslovljen na gospođu L. Bloom s kratkom pismenom uputom, koja počinje ovako: Vrlo poštovana gospođo.

Džems Džojs, ULIS, prev. Zlatko Gorjan, Dereta 1992, str. 860 (pretposlednje poglavlje)

Наставите читање →

Daniel Kehlmann, YOU SHOULD HAVE LEFT (2016, Riverrun; trans. Ross Benjamin)

TREBALO JE DA ODEŠ je do sada na srpski neprevedena horor novela nemačkog pisca Danijela Kelmana (Daniel Kehlmann, DU HÄTTEST GEHEN SOLLEN, 2016) čijih je nekoliko romana, uključujući i svetski bestseler PREMERAVANjE SVETA (Die Vermessung der Welt, 2005), objavila Dereta, a skoro mu je istorijski/magijskorealistični roman TIL preveden u Čarobnoj knjizi. Zaplet: Pisac u blokadi odlazi u usamljeno prenoćište, na vrh brda i daleko od sveta, da piše, zajedno sa ženom i ćerkom. Porodica međutim samo smeta. Rukopis, koji se mora završiti u roku, ne napreduje, jer autora prekidaju stare svađe i neka nova saznanja. Samo odmorište, pritom, nije baš najnormalnije.

Ovo je tema — napaćeni autor i stvaranje rukopisa u horor okruženju — na koju tapiju ima Stiven King & koja je u međuvremenu postala sjajan trop. Krvav posao pisanja teksta, koji muči jadnog protagonistu, doslovno je u Kelmanovoj noveli dočaran sitnim pekulijarnostima u formi i tipografiji. Paralelno, dok junak izlaže o vikendu iz pakla, imamo uvid u njegov tekst u nastajanju, prateći tok pisanja i spisateljske odluke: smenjuju se višestruke varijante iste scene (dok se pisac odlučuje za onu najbolju, najviše u saglasju sa osobinama likova), naglas se brišu i osmišljavaju reči koje su prigodnije za tu-i-tu rečenicu, a rukopis se prekida usred misli, bez tačke ili napomene, kad god se misao pripovedača prekine usled telefonskog poziva ili za pantalone oklembešene kćerke. Od ovih avangardizama nije pravljen vašar: nema ih previše i učinkovite su. Lokalni, nemački šmek priči daju stanovnici najbližeg sela, koji međusobno pričaju domorodačkim alpskim dijalektom koji junak, velegradski filmski scenarista, ne razume, zbog čega ostaje nem i gluv tokom razgovora koji se pred njim vode. Pripovedač je u svojoj naravno zemlji, među svojim narodom, ali ti stanovnici ipak nisu sasvim njegovi i nisu sasvim shvatljivi, kao što ni njegova AirBnB vikendica nije potpuno od ovog sveta niti su njena pravila shvatljiva ljudskoj pameti.

Delo pripada sada popularnim jezovitim pričama o svakodnevnim liminalnim prostorima; zadnjim prostorijama i suterenima (backrooms), spacijalnim gličevima u kosmičkoom tkanju; podžanru u kojem uobičajene lokacije (kancelarije, obedovališta, dućani) postaju strahoviti lavirinti poremećenih dimenzija i uglova. Ne znam koliko je D. Kelman inače posvećen hororu, ali je ovaj knjižuljak strašno uzbudljiv; prozni trikovi smenjuju se sa sjajnim filmskim (vizuelnim) scenama zlokobnog prisustva. Kao kod majstora žanra, paranormalni ispadi se do kraja ne objašnjavaju — pripovedač je nepouzdan — ali uz pomoć naznaka možemo u glavi oblikovati pozadinsku priču koja se svakako običnim jezikom ne bi mogla preneti.

Књижевно вече: Далибор Томасовић, МЕЂУПРОСТОРЈЕ (КЦНС, апр2022)

Трибина младих, КЦНС: разговор о роману МЕЂУПРОСТОРЈЕ Далибора Томасовића (2020, Агора), о којем смо причали Сава Дамјанов, Мирјана Фрау Гардиновачки и ја. Сачекаћу још мало на нову профилну слику, јер су ово једине прилике када испадам добро, а ову сам пропустио. Елем овом приликом смо се окупили ми са Креативног писања прозе @ ФФУНС. Мира је курс проф. Дамјанова слушала годину дана пре мене, а Далибор годину-две након. Било је вече, стога, пријатељско, необавезно и врло дигресивно, што ће рећи сјајно. Далиборов роман је неизрециво амбициозан. Не говорим то само због компликоване и експерименталне типографије, у стилу Радовановићеве ПУСТОЛИНЕ и Данијелевскове КУЋЕ ЛИСТОВА; која је, из прве руке преносим, Далибору извукла последње граме жучи. Овај је трилер о сновима, паралелним световима, метемпсихози и трауми натрпан концептима, ликовима, двојницима ликова, вртоглавим променама перспектива, приповедачким триковима, криптографијом и упућивањима на друге текстове и дела. Самоуништавајуће је одабрати да ово буде ваш први роман. Али: како другачије писати о сновима, које већина људи не уме ни да преприча, него оваквим велеслаломом у амбис? Далибор је до сада објављивао поезију & ово је роман, иако максималистички, писан на погону песништва: импулсивно, брзо, лудо и на концу, у складу са Д., сентиментално. Наставите читање →

Caveat (2020, Ирска)

Језовите приче су барем делом свакодневне и приземне. То је оно што их чини страшним и због чега се, ако је прича добра, осврћем након филма чак и у предсобљу или кухињи, јер није накрај памети да ће авет или монструм изаћи иза неког познатог ћошка. Наизглед обична кућа — али поседнута; наизглед обичан градић — којим влада серијски убица; и тако даље. У CAVEATU је толико општих места страве & ужаса да је прича у потпуности одрођена од стварности од свакодневнице.

Кратак преглед тема, ликова и локација: усамљена кућа далеко од цивилизације, ментална болест, мрачна породична прошлост, театрално језовити положаји умртвљених тела, физичка граница коју јунак не може прећи (кућа је на острву, а главни јунак не зна пливати), ментална болест поново (неколико јунака има међусобно различите поремећаје), усамљена кућа далеко од цивилизације одвојена физичком границом, која притом, упркос томе што у њој живе савремени људи, изгледа као хорор руина из 18. века, уклете играчке из пакла (дечије играчке које не личе ни на једну нормалну играчку на свету, већ на сатанистичке реликвије), одједном мрак, услед фантомске рестрикције струје; главни лик је луталица без памћења, са душевним тегобама; други лик је луда домаћица, такође ровитог сећања, са другим душевним проблемима; налогодавац, који луталицу унајмљује, и шаље домаћици, својој рођаци, сумњив је од прве секунде; клаустрофобија / везивање ланцима (страх од губитка конторле један је од темљних наших страхова); изолованост (вода око куће + бацање у окове); рупе у сећањима (у неколико различитих случајева код разних ликова); мрачни подрум; радио статика; лажна плашења (false scareovi) уткани у причу — Сумњиви Налогодавац наглашава, при првом обиласку грозовите куће, да се около имања мотају лисице, чији је зов истоветан цитат крицима младих девојака крај цитата.

Да је само узет делић ових ставки могло би се снимити неколико прича. Овако, све на једном месту, изгледа као карикатура. У првих је четврт сата јунак неколико пута могао рећи, и да буде скроз у праву: „Јеботе ово је као у хорор филму“.