Силабуси проф. Тешића

Eugène Bataille, „La Joconde fumant la pipe“, 1887

 

Професору Гојку Тешићу сам на курсевима о авангардној и неоавангардној књижевности на Катедри за српску књиженост @ ФФУНС помагао од 2016. до 2018. године. Ово су његови силабуси, спискови литературе и испитна питања. У питању су заправо енциклопедије алтернативне српске књижевности, а не само административни наставни материјали. Наводим их овде у делимично скраћеном облику. Интегрална издања професорових курикулума, од којих је сваки прозвод вишедеценијских авангардолошких истраживања, уредништава и приређивања, заузела би простор много већи, и заслуживала би осврт који превазилази мемоарску природу овог коментара.

Документи сведоче о само градиву, али не и о методици, приступу, хеуристици и односу према студентима проф. Тешића. Ево примера са усменог дела пријемног испита на студије Српске књижевности ФФУНС: преживели са есејског писменог дела на усмени излазе пред двочлану комисију – обично у тандему професор-асистент, као што смо били проф. Тешић и ја – и добијају два питања која, у складу са алхемијском ars combinatoriom коју на Одсеку радо негујемо, представљају мешавину прозног и лирског књижевног дела, српског или страног, старијег или модерног и тако даље. Код проф. Тешића, међутим, ступа антиалхемија, и никаквог избора нема, већ се кандидатима препушта да сами одаберу своја два питања – на њихово чуђење, као и моје, када сам као нови асистент, са уџбеничким методичким координатама још у глави, размишљао да ли је тако нешто не само исправно, него и законито, склапајући у тим тренуцима у себи оправдање просветној инспекцији које би и мог ментора и мене ослободило могућег кривичног гоњења. Шта је био тај професоров чин? Мало аматерске психологије, мало лабавости и нешто креативности које универзитетска хуманистика и даље, срећом, допушта и негује ван уобичајених, све ригорознијих оквира администратизиране академије. Кандидату дате слободу да бира сопствена питања и он се нађе један-на-један са текстом, изван градива, учења, литературе, само са сопственом интуицијом и индивидуалним, а не механички наштребаним тумачењем градива. Мало, дакле, примењене психологије, а можда и добронамерне и шармантне пакости према кандидатима и њиховом труду. За пријемни испит се спремају годину дана; неки, у нимало патетичном смислу, цео живот, што кроз лично читање, што кроз редовно извршавање обавеза према школској лектири. Спремни су за суочавање са змајем испитних питања, раније истакнутих на сајту факултета, огласној табли и током Дана отворених врата. На крају, ништа од тога не бива важно, и зависе сами од себе у најдубљем витешком и зен смислу; од својих утисака, своје унутрашње библиотеке, а не оне спољашље чије су рупе попуњавали малтером прописаних корпуса текстова за ученике средњих школа. На крају ове архитектонске алегорије лежи њихов лична шпајз-библиотека: један и по са два, испуњена интимним укусима и приватним критичким описима оних дела које држе за најбитније и себи најближе, као у арапској бајци коју је П. Коељо мазнуо у првом свом бестселеру. Дошли су до краја пута само да би сазнали да је благо све време било закопано у њиховој башти. Наставите читање →

PULSE (回路, Kairo, 2001, Јапан)

Ниједан човек није острво. БИЛО (回路, Kairo, 2001) је прича о духовима из времена Weba 1.0. Не треба читати опис филма, који ову језиком снова испричану причу сувише конкретизује као некакав IT слешер. Као и први филм условно говорећи страве и ужаса Кујошија Куросаве, CURE (キュア, 1997), и овде промичу езотеричне премисе, овога пута о природи утвара, али испод похода ликова да рашчивијају мистериозну смрт пријатеља или појаву уклетих сајтова, дело је поема о усамљености, отуђености. Сценографија је у филму, смештеном у ободе Токија, смена је хлорофилског и бруталистичког. Јунакиња, Кудо, ради у сиромашној ботаничкој башти на врху солитера, са којег се виде само други небодери, бетонски стамбени блокови и смог. Хорор се одвија искључиво у собама за једног станара. Поглед камере је широк, фиксиран, као за позориште, али гиба се по хоризонталној оси да у секунди открије простор који се до малопре није видео — постоји, дословно, свет који не видимо, а ту је.



 

Ед Макдонакд, ГАВРАНОВ ПАД

Poslednji deo Makdonaldove mračnofantazijske trilogije nije, na moju veliku žalost, detektivski roman — kao u prva dva uratka — smešten u ograničeni prostor magijskog velegrada u apokaliptičnoj krajini. Serijalu me je to i privuklo: mali setting i zaplet krimi-priče. VRANIN PAD (ne usvajam nenormalni prevod naslova Crowfall kao „Gavranov pad“, ne samo zbog jezičkog purizma već i zbog tematske logike priče), elem, VRANIN PAD je već pustolovni roman, ispunjen dalekim putovanjima i novim mestima, ali dosadnim i klaustrofobičnim, po maštovitosti ni blizu elektropankerskom Valengradu ili stalkerovskom Jadu (original: Misery), pustari zaostaloj iza čarobnjačkog rata do istrebljenja. Takav zaokret mi nije legao. Ovaj završni deo duži je od oba prethodna, i izgleda mi tanko i rastegnuto kao puter namazan preko previše hleba.

Ipak, završetak priče je lep. Makdonald se u knjizi oprašta, svesno i setno, prvo od sporednih, a onda i glavnih junaka, što znači da sam se opraštao sa njima i ja, čitalac. „Setno“ je ključna reč, jer je Makdonald podcrtao melanholičnu, a ne edgy stranu glavnog svog junaka, kapetana Rejhalta Galharoua, brata bliznaca Pračetovog Vajmsa i vorhamerovskog Inkvizitora Ajzenhorna; razbijača lisičijeg uma, samodestruktivne ruševine sa zlatnim srcem, kojem su ispisane izvanredne, za roman ove vrste, filozofske i introspektivne replike. Zbog takvih delova praštam Makdonaldu što nam je istu priču uvalio tri puta, jer i ovde imamo misteriju + povodom nekog magijskog artefakta + koji treba da se aktivira/spreči + pre nego što neprijateljska vojska, u sumanutom maršu, ne dođe do uporišta junaka. Trilogija se završava odličnim krajem, i odlično je što se i završila posle tri knjige, kako ovom nevelikom, ali intrigantnom svetu i odgovara. Dalje bi pisanje bilo mrcvarenje.

Readin’ Стерија

Из „Патријарх Јосиф на смртној постељи“. То је Јосиф Рајачић, са којим Стерија није био најбоље. Толико да га је као патријарха спојио са ђаволом на самртном одру. Песме нема у овом издању (1993, КОВ) па сам тужан.

Стерија, ДАВОРЈЕ

TIL Стеријино ДАВОРЈЕ има осим првог (1854) још само три самостална реиздања а између њих је сто година разлике и само једно има изворне преводе Хорацијевих ода, због којих сам збирку и намеравао узети у руке. Издања су:
— 1881. (Књижара браће Јовановић)
— 1892. (СКЗ)
— 1992/2002. (Књижевна општина Вршац).
Постоје још избори из Стеријиног дела 1931. и 1958. („… у сто књига“) где је ДАВОРЈЕ сечено и тумбано прилично, такође без Хорација.

Тек је издање КОВ, које је приредио Миодраг Матицки, прво право, неоштећено и интегрално реиздање ДАВОРЈА из 1854, са изворним распоредом песама, без избацивања неких стихова & са преводима Хорацијевих ода које је Стерија држао интегралним делом збирке.

Шоу је што се по трговцима подједнако лако налази и то последње (најбоље) и једно од најстаријих реиздање ДАВОРЈА. Издање из 1892. је ненормално јефтино за век и кусур стару књигз из првог круга СКЗ-а. Наставите читање →

UWU Кодекс

Ископах свеске са припремне наставе за Српску књижевност из 2007. Да ли сам једини који је ишао на припремну наставу из књижевности због пријемног испита на Српску књижевност? Једини сигурно не, један од ретких пацијената — вероватно. Настава у средњој школи није била најбоља. Имао сам не рупе, него кратере у образовању; на пробном тесту, на почетку припреме, написао сам да је ИЛИЈАДА написана александринцем. О овим свескама сам повремено размишљао током претходних година. Очигледно су биле добре, чим сам факултет уписао, а и да нису биле, садржавале су податке о светској, европској и српској историји књижевности на једном месту. Дивим се откад сам отишао иза катедре „тоталним“ предавачима — онима који, иако се у научном смислу баве одређеним академским пољем, могу да причају, на универзитетском нивоу, о свему осталом. Професорка Бојана Стојановић Пантовић ми је причала о предавачима књижевности на загребачком Свеучилишту који су неговали вишедеценијски катедарски бренд да је свако од њих фактички могао да предаје било које друго градиво, као и да су класике неизоставно сви познавали. UWU Кодекс са мојих припремних часова, пик рилејтед, тако ми је могао бити, размишљао сам, одскочна даска за друго образовање. Које је морам признати слађе од оног првог, јер сам неоптерећен прописаном лектиром, задатим ритмом учења, као и проверама знања, него учим из унутрашње потребе, пратећи своју радозналост и радећи по свом сату унутрашњем. Уносе сам почео да прекуцавам & у Оbsidianu заводим током седмодневне Изолације. Посао је скоро готов, као и моје астрално поравнање са Милошем Јоцићем са почетка XXI века, који хексаметар не разликује од француског дванаестерца.

1феб2022

WITCHER 3 је правило 1.500 људи. DONKEY KONG 2 је правило 13 људи. Да ли је Вичер 3 сто пута бољи од ДК2? Рекао бих да је сто пута гори. Индустрију видео-игара треба угасити.

A FIELD IN ENGLAND (Енглеска, 2013)

Филмови Бена Витлија које сам гледао (IN THE EARTH, сада A FIELD IN ENGLAND) су хорори као што су Пинтерове драме хорори. Више је до вздушја страве, децентрираности & немоћи. A FIELD IN ENGLAND (2013), још једно ауторово камерно дело смештено у неком енглеском вукодлачком крају, подсећа ме на „Отисак срца на зиду“ Пекићев, што је такође окултна прича смештена у доба Кромвеловог грађанског рата. Опет, ни до чега конкретног, само због вздушја.

Метафора за

У последње време учим о НФТ-јевима. Логику блокчејна сам, из претходног изучавања криптовалута, слабо савладао, али филозофију сам отприлике доакао. Као што рече Вилијам Гибсон: не разумем се у машинске спецификуме рачунара, али контам да они могу бити, у људском искуству, метафоре за памћење (JSTOR, алт ПДФ). Овај двоипосатни документарац (Folding Ideas, „Line Goes Up – The Problem With NFTs) испричан је у каденци која ми је тешка за праћење, што је ипак уобичајено за изучавање појмова о којима немам темељно образовање (због тога ми је и THE BIG SHORT Мајкла Луиса потпуно херметична књига), али нешто је и до става аутора који предавање није изложио са хладном одмереношћу, већ има јасан, емотиван чак, одбојан став према крипту и енефтијевима. Кад се пева гневом, неке се техничке информације загубе, али је порука ипак пренета осећајношћу. Проблем са НФТ суштински је проблем са нечим до чега ми је веома стало и за шта мислим да полако улази у корисничку свет, а после надам се и у курикулуме: етичка употреба (информационе) технологије. Овај снимак ми је вербализовао неколико идеја које сам држао, али их нисам могао уобличити:

1) Поводом шифарника, рудара, дизајнера и шпекуланата у криптосвету: људи који су овладали једним сложеним пољем — у овом случају програмирањем са криптографијом — мисле да су аутоматски овладали и другим, подједнако или у њиховим очима чак мање комплексним пољима, због чега мисле да су они од бога мандат добили да „поправе“ банкарство, уметност или друштво. Нешто је то између Данинг-Кругера и оних случаја када су интелектуалци стручни само у својој науци, а ретардирани за све остало: ови несумњиво јесу стручни у својој вештини, али мисле да их способност у једном, врло ограниченом пољу, чини мајсторима за све остало од ботанике до социологије. (вид. Гистав Флобер, БУВАР И ПЕКИШЕ)

2) Врло врло врло врло мрзим НФТ јер две дисциплине до којих ми је стало: технологију, односно оно што је у њој алтруистично, етичко и равноправно, и уметност (ditto), користе за само једно: профит. Технологија, према филозофији НФТ-а, постоји само да би кроз њу зарадило шпекулацијом; уметничка дела постоје да би на њих била закачена финансијска вредност, која замењује уметничку (скриптом генерисана профилна слика није вредна јер је вешто скројена или јер упућује на високу мисао, идеју или емоцију, већ је вредна јер настаје као вештачки редак артефакт у артифицијелној дигиталној оскудици), којом се даље, подједнако, може шпекулисати као обичном акцијом.