Šta je književna industrija uradila za osobe sa invaliditetom?

U skladu sa Američkim zakonom za osobe sa invaliditetom (ADA), ne samo da su elektronski udžbenici postali široko rasprostranjeni na američkim univerzitetima, već i elektronski čitači moraju biti lako dostupni direktno iz kutije za studente s oštećenim vidom, ili ne mogu da budu odobreni za distribuciju. U Japanu vlada stav da osobe s invaliditetom ni ne postoje u društvu, pa ne postoje ni takve agresivne kampanje. Zdravi ljudi u Japanu verovatno nikada nisu zamislili grbavog monstruma kako se muči da čita knjigu. Dok ja osećam kako mi se kičma sve više gnječi sa svakom papirnom knjigom koju pročitam, ljudi bez invaliditeta ležerno izjavljuju kako vole „miris papira“, „osećaj okretanja stranica“, i degradiraju vrednost elektronskih knjiga. Česta gošća na eNHK programu posvećenom uklanjanju barijera u društvu, BARIBARA, ili je to bio HEARTNET TV, po imenu E-hara-san, zalagala se za pristup informacijama bez prepreka, ali joj je srce oslabilo i nedavno je, nažalost, umrla. Vatreno je govorila o neprijatnosti koju izaziva nemogućnost da se čita papirna knjiga bez prisustva pomoćnika koji okreće stranice. Ljudi bez invaliditeta bezobzirno misle da mogu samo tek tako da izbacuju fraze nadimljene aromom kulture kao što su volim miris papira, osećaj okretanja stranica, tu napetost kako se smanjuje broj preostalih stranica u ruci i slično.

Izdavačka industrija je kultura mačizma zdravih ljudi, napisala sam na forumu. Sportski svet, koji ne-atletski književni tipovi mrze ko crnog đavola, daleko je bolji u pružanju sićušnog prostora za aktivnosti sportista s invaliditetom. Šta je izdavačka industrija učinila za osobe sa invaliditetom do sada?

Iz: Sao Ićikava, GRBA, 2024, Lumo Books (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023).

Great leveler

Čitam kratak roman GRBA japanske spisateljice Sao Ićikave (市川沙央, ハンチバック / Ichikawa Sao, HANCHIBAKKU, 2023; prev. Divna Tričković, 2024, Lumo Books) & procesuiram ovaj odlomak. Nikada nisam razmišljao o e-čitačima, a sledstveno i piratskim bazama, epubima, zvučnim knjigama i hajdučkim bibliotekama (eng. shadow libraries) kao sredstvima poništenja ableizma papirnate knjige.

Junakinja, poput autorke, živi sa teškim invaliditetom, u kolicima i sa pokretnim respiratorom. U objektu za negu ona vreme između ostalog provodi pišući tzv. kotatsu članke (drugim rečima: SEO mamce) i prateći onlajn nastavu na univerzitetu. Ima toga još. Strašna knjiga.

Amor fati 2025

Niče je bio taj koji mi je pomogao. U nekom trenutku, pala mu je na pamet zamisao koju je nazvao „ljubav prema sopstvenoj sudbini“. Štagod da ti je sudbina, štagod se dođavola desi, reci: „Ovo je ono što mi je potrebno“. Možda će izgledati kao propast, ali navali na to kao da je prilika, izazov. Ako uneseš ljubavi u taj trenutak — a ne obeshrabrenje — videćeš ćeš da je snaga tu. Svaka katastrofa koju preživiš poboljšanje je tvoje ličnosti, tvoga stava i tvoga života. Kakva privilegija! Tada će spontanost tvoje prirode imati priliku da poteče.

A onda, kada se osvrneš na svoj život, videćeš da su trenuci što su izgledali kao veliki promašaji praćeni slomom bili događaji koji su oblikovali život koji sada vodiš. Shvatićeš da je to stvarno istina. Ništa ti se ne može desiti što nije pozitivno. Ako nešto i izgleda & daje osećaj kao da je negativna kriza — nije. Kriza te baci unazad, a kada se od tebe zahteva da pokažeš snagu, snaga se pojavi. Tamna noć duše dolazi tik pred prosvetljenje.


(Joseph Campbell, A REFLECTIONS ON THE ART OF LIVING, 1991, Harper Collins)

***

(Pesma: Ivan V. Lalić, Amor fati, PISMO, 1992, Srpska književna zadruga)

SINNERS (2025)

Nakon uspeha sa franšiznim filmovima CREED (2015) i BLACK PANTHER (2018, 2022) režiser i scenarista Rajan Kugler (Ryan Coogler) ponovo je dobio priliku, nakon prvenca, biografske drame FRUITVALE STATION (2013), da napravi film po sopstvenoj želji: kako hoće, o čemu hoće, na koji god način hoće. Krvavu je deceniju R. Kugler radio na višemilionskim, složenim projektima i sada mu je SINNERS (2024) kao novi prvi film: kuražan, bombastičan, svež poput ladnog Sprajta, i kao što je ponekad slučaj sa prvim romanima — u kojima mladi autori u želji za dokazivanjem fleksuju najrazličitijim tehnikama i postupcima — ovaj je film bogat idejama, temama, potpričama, filmskim igrarijama, efektima i slikama. Čovek po imenu Rajan Kugler živi svoju novu mladost.

Sve se paralelene priče ansabla propratnih likova u SINNERS pletu oko blizanaca (obojicu igra Majkl B. Džordan). Sumnjivo puni novca nakon kriminalnog rada u prohibicionom Čikagu, braća Smoke i Stack vraćaju se u rodno selo na ušću Misisipija da otvore juke joint. Evo komadića istorije kojeg smo kao gledaoci ovog filma internalizovali: juke joint, iako lokal namenjen točenju alkohola, služenju hrane, plesu & živoj muzici, više je od obične kafane. Za afroameričku zajednicu u SAD te su neugledne barake mesto zajedništva, povezivanja, sigurnosti, okupljanja i slobodnog izvođenja crne muzike, slobodnog igranja crnog plesa & slobodnog pevanja crnih pesama. Juke joint nije puki bircuz; to je (bez ironije) kulturni centar, narodno pozorište i vatra oko koje se skuplja selo da sluša guslara. Kao i mi pod okupacijom Osmanlija, i afrički su robovi na američkim plantažama jedinu slobodu imali u svojim pesmama & ostalim delovima imaterijalne kulture. To upravnici imanja, kao ni turske age, nisu, za razliku od drveta, kamena ili mesa, mogli spaliti, slomiti, uništiti i zatrti.

Elem, blizanci Smoke i Stack, nekadašnji mafijaši, vraćaju se kući posle višegodišnjeg arbajta. Povratak nije lak. Para imaju, te kupovina nekretnine za novi lokal prolazi bez problema. Muku kao i obično prave ljudi: nekadašnje komšije, bivši prijatelji, neprežaljene ljubavi. Svaka je od ovih pozadinskih priča — uključujući još neke, ali ne spojlujemo — dovoljno zanimljiva & teksture puna da bi mogla biti tema zasebnog filma. Ožiljci na srcima junaka još su mekani i na dodir bolni, ali najveća nevolja dolazi u vidu natprirodne pretnje. Tokom svečanog otvaranja, bluz i regtajm poselo napadaju čudovišta iz drugog sveta & tuđih legendi: vampiri.

Uživanje je opisivati ovo naizgled neuklopljivo akciono-mafijaško-istorijsko-južnjačko-folklorno-društveno-emancipatorsko-dramsko-mjuzikl-horor delo. Avangardni je duh R. Kuglera kanalisan i u montažerskim odlukama, kanalima zapleta i nekolicini scena toliko ludačkih zamisli da je čudo da su upalile. Neobično je reći sledeće o filmu gde se bivši Al Kaponeovi vojnici, potpomognuti dvojicom bluz muzičara, jednom vudu vešticom & asortimanom prijatelja i slučajnih prolaznika, bore protiv vampirske opsade — no SINNERS, baš zahvaljujući hrabrosti i anarhizmu, iskreno je delo sa snažnom temom o gubljenju te ponovnom pronalaženju zajednice i spiritualne poveznice sa ljudima sa kojima ne delimo samo jezik, boju i uspomene, već i priče, legende, istoriju, pesme i nesvesno. Ni sami vampiri nisu psihopatski grabljivci. Imaju i oni svoje demone, kao i ljudsku želju da negde pripadaju nakon vekova u tami, daleko od svojih. Na koncu, svi će u ovoj priči dobiti neku verziju srećnog kraja. Divna je to i ispunjavajuća poruka autora koji je uvek u svom stvaralaštvu bio na pravoj strani — uz žrtve, potlačene i unesrećene.

Dok knjige pišu strojevi

Spremam se za šetanje parapolicijskih državnih falangi po cvrčećem asfaltu dok sa vanpendrečne udaljenosti ispijam ladan Sprajt uz glasno gutanje i coktanje & razmišljam o još jednoj borbi. Biće nama bitaka i nakon oslobođenja (autor se ovome vrlo raduje). Saznao sam danas da u Kentaurovom izdanju Orvelove 1984, u prevodu Vlade Stojiljkovića (1977, Jugoslavija; predgovor Leo Mates) fali jedna od najznačajnijih sintagmi u romanu; a i prevedenom fragmentu bi dobro došlo doćerivanje u jednoj reči. U tekstu-unutar-teksta pod nazivom TEORIJA I PRAKSA OLIGARHIJSKOG KOLEKTIVIZMA („teška crna knjiga, nevešto ukoričena, bez ikakvog imena i naslova na koricama“), stoji ovakav opis distopije:

U svim korisnim veštinama, svet ili stoji na mestu ili ide unatrag. Njive se i dalje obrađuju pomoću mašina.

Umesto toga bi trebalo (navoadim hrvatski prevod Antuna Šoljaka):

U svim korisnim umijećima svijet ili stoji u mjestu, ili nazaduje. Polja se obrađuju konjskim plugovima dok knjige pišu strojevi.

(Izvornik: „In all the useful arts the world is either standing still or going backwards. The fields are cultivated with horse-ploughs while books are written by machinery.“)

Sviđa mi se prevođenje „arts“ kao „umeća“, a ne prosto „veština“. Ali pažnja mi je naravno na delu o knjigama koje pišu mašine. Razlikujem avangardnu kompjutersku poeziju — stvorenu pomoću stroja — od mašinske „AI“ umetnosti — stvorenu od strane stroja. Orvel je znao pre skoro sto godina: mašinska je umetnost, stvorena uz minimalnu čovečiju interakciju, neljudska i dehumanizujuća. Stoga se i dovodi u vezu sa neljudskim i dehumanizujućim društvenim sklopovima poput feudalizma i fašizma. Svet u kojem se najdivniji proizvod ljudskog duha, mašte, slobode & pobune — umetnost — delegira robotima kalibrisanim od strane fantomskih IT službenika megakorporacija, a sami se ljude svode na plug, ašov & skripte za popunjavanje Eksela, nije dobar svet. Šetaćemo mi i mašine dok im CPU ne pregori na Futoškoj raskrsnici u julu.

THE HOLE IN THE GROUND (2019)

Zaplet je ponovljen sedam milijardi puta: traumatizovana porodica, zlostavljana majka, dete koje se teško prilagođava, nova sredina u vidu izolovane kuće. Svežinu u dosadnjikavu premisu unosi koketiranje sa folklornom fantastikom. Nesrećnu majku i dete ne progone utvare ili đavo: pretnja je povezana sa tamnom šumom, liminalnim brlozima, magijskom moći ogledala & iskonskim strahom od dvojnika. Junakinja, kao u svakoj poštenoj priči o dvojnicima, prvo je načeta sumnjom, a potom razorena anksioznošću, paranojom i halucinacijama. Kamerna priča o majci i detetu — drugi se likovi jedva pojavljuju, što porodičnu izolovanost jače bolduje — elem svedena i atmosferična pričica kulminira Metal Gear Solid nadmudrivanjem sa natprirodnom pretnjom punim bacanja, valjanja, kidanja i trčanja. Reditelja Li Kronina (Lee Cronin) je kinetički završetak filma dobro preporučio za rad na jednako energičnom EVIL DEAD RISE (2023).

ODDITY (2024)

Kao i prethodni film scenariste/režisera Demijana Mekartija (Damian McCarthy), CAVEAT (2020), i ODDITY (2024) pati od prećerizma. Normalno je da u horor filmovima određeni detalji, motivi, predmeti, fragmenti zapleta ili delovi scenografije budu prenaglašeno jezoviti radi priče & atmosfere. Nije u stvarnosti svaki šumarak udavljen u magli niti škripi poput jecaja svaki parketni pod. No, ovde su takvi elementi turbomegaXXLjezoviti. Zaposednuta kuća, jedno od dva glavna mesta radnje, toliko je zlokobnog i odbijajućeg enterijera (smrvljeni kameni zidovi, redak nameštaj, nepraktične stepenice, dementan raspored soba, po život opasni svodovi) da je misterija zašto bi u takvom horor-lavirintu bilo ko odabrao da živi. Drugi deo zapleta odvija se u ludnici (autor voli tipične stacionare horor umetnosti: uklete kuće, sanatorijume, usamljene divljine, mesta izmeštena od civilizacije, podrume, tavane i t. sl.). To međutim nije uobičajena ustanova za mentalno obolele, već Arkam Asajlum. Pacijenti ove ludare izgrebanih zelenih zidova i pola veka starog nameštaja nisu osobe sa iole svakidašnjim neurološkim ili kognitivnim izazovima, već odreda nasilni šizofrenici i mahniti ljudožderi. Zaposleni, tj. bolničari, takođe se već po izgledu odaju kao psihotični nasilnici. Tajnoviti ubica u središtu priče kao da je ispao iz stripa. Kada je sve prestrašno do karikaturalnosti, ništa zapravo više nije strašno — a delo onda više nalikuje karnevalu nego razumno ozbiljnoj murder mistery sa emotivnim bagažom & sve jačim, kako radnja odmiče, paranormalnim uplivima.

Trenuci lucidnosti dolaze, nasuprot ovoj buci svega i svačega, u potpuno statičnim kadrovima. Zahvaljujući maštovitom radu sa nepokretnim elementima scenografije, najstrašniji i najzanimljiviji trenuci filma dolaze iz mirnih slika koje nas, same za sebe, verovatno nikada ne bi poplašile ili zaintrigirale. D. Makarti zna šta voli i zna sa koje pozicije pogađa bez koske: takvom se jednom scenom film i završava.

MURDER ON THE ORIENT EXPRESS (2017)

Izvorni roman Agate Kristi metodičan je i pedantan kao da ga je pisao sam H. Poaro. Nije preteško zamisliti verziju ovog dela u celosti izvedenu eksel tabelama, mapama, dijagramima, presecima i bulet point tezama (u samom romanu već se nalazi nekoliko takvih vizuelnih & mentalnih pomagala). Knjiga je ekonomična do u brk — bez viškova, manirizama i glasne drame.

Vibracije su ovde pogrešne. Jezik je filma nabacan, neuredan, rečju neprijatan. UBISTVO U ORIJENT EKPRESU histeričnog je toka — u mrežu zapleta upleteno je tuce osumnjičenih svih meridijana, starosnih grupa i društvenih klasa + njihovi lažni identiteti i prave pozadinske priče; zbog ovoga je delo uostalom i voljeno — elem originalni roman temelji se na haotičnoj misteriji koja se razrešava strpljenjem i konstruktivnom meditacijom; film je naprosto haotičan u žongliranju mnogim elementima radnje. Dodaci u svrhu holivudske dramatizacije, negde veći a negde manji, uglavnom štete urednosti izvornika i proizvode nemalo logičkih, pripovednih ili tematskih nedoslednosti. Neki tragovi ovde nemaju smisla; pojedini krakovi radnje besmisleni su, prekratki, ili jeftino teatrični. Posledica ovoga je šokantna: detektivska priča A. Kristi ispada hiperglupa & nepovezana.