Аутор: Miloš Jocić

Новица Тадић пише прозу (ПОТУКАЧ; КУЋЕ БЕЗ КЊИГЕ И СЛИКЕ, ДОМОВИ БЕЗ БИБЛИЈЕ И ИКОНЕ)

Тренутно уживам у есејима/прозаидама Новице Тадића. Неколико тих радова волим, а један (за сада) ми је маестралан. Испрва су сам у њима видео несналажење врхунског песника у прози, као када кошаркаш игра одбојку — атлетицизам није упитан, али је тело навикло на друге покрете; спорташ, иначе грациозан у дизању за три, делује неспретан при чекићу. Што сам више читао, више сам био у криву. Прва књига САБРАНИХ ПЕСАМА почиње кратким Тадићевим описима сваке своје збирке. Опис ОГЊЕНЕ КОКОШИ ми је на почетку изгледао смотан, неуредан; нисам навикао на нелагодан хумор од блек метал песника попут Тадића. Спојлер: Тадић је ВОЛЕО да пише такве задихане цртице (в. „Борхес је одустајао“), налик импулсивној првој руци Фејсбук коментара.

ОГЊЕНА КОКОШ, какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха-ха, шта ти паде на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања да јој је глава јаје изумрлог рептила, збиља јеси ли при себи, ипак, атрактиван наслов, да се помиње, памти, хо-хо, жар птица, чудовиште, страва, вергла сила од песника, за кафанским столом, онај што се управо вратио из клозета са капљицама мокраће на врховима ципела, као росом.

Опис ПОТУКАЧА ми се много свиђа. Пре њега су описи УЛИЦЕ и НАПАСТИ, са којима ПОТУКАЧ чини мини трилогију о урбаном Хаду:

Хитро писање, да. Моја књига УЛИЦА написана је тако. Хитро, у ходу, из првог маха. Ишао сам улицама и мислио о којечему. Био сам сличан онима који сами са собом говоре, оним ужасавајућим типовима.

—

Несрећа, злоба, беда. Искушења. И они који надиру и од којих се нико не може одбранити. Мали завојевачи, успавани зликовци. Сећам се једног, дошао је истурајући рамена напред, упитао: „Имате ли нешто оловке?“ Одмах се наметнуо том реченицом. Књига НАПАСТ сведочи о тој врсти присиле. Од нечег лепљивог и гадног само се писањем избављам.

—

Књига ПОТУКАЧ је још једна моја ходајућа књига. Површна, цинична, лака. Њу је ветар могао однети као старе новине, низ улицу. Објавио сам је, дакле, спасао сам је од бољих верзија, од дорађивања, од мајсторства које усмрћује.

Фасциниран сам ходањем у последње време. Сам много ходам, и читам о великим ствараоцима који су такође много ходали. Фискултурни стручњаци се слажу да је шетња једна од најбољих вежби јер је бесплатна, ниске напасти по зглобове & срце и изводљива где год има тла које није покривено лавом, океаном или густом џунглом. Такође отвара мозак; током шетње не морам да мислим на шетњу (шетња током које се проматра шетња је већ једна врста зен-медитације), него сам слободан да се усредсредим на албум, подкаст или своје мисли. Све у свему сјајна ствар. Осећам се стога близак са овом Тадићевом збирком ходајуће поезије. Кад смо код неуредности — да ли је дело писано офрље ако сам песник промишља своју неуредност и површост? Волим Тадићеве речи: „Спасао сам је од бољих верзија“ и „Мајсторство које усмрћује“. За неке мајсторе и површност је алатка.

Ево и оног маестралног текста. Назван је „Куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе“, написан је 2007. и служи као епиграф САБРАНИХ ПЕСАМА. Моћно дело. А неки глупак је мислио да је Тадић кошаркаш што не може да смечује одбојкашку лопту.

То сам много касније схватио, неким другим поводом, у приликама сличним оним прохујалим и већ помало заборављеним. Да, било је то планинско село и сав мој родни крај: куће без књиге и слике, домови без Библије и Иконе. Из тих планинских кућа извијао се тек понеки дим.

Ватра је у њима била оно најбоље, једина племенита твар, пламтећа проповед и вест да још има живих. Све друго су однели рат, болест и сиромаштво; отерали комесари, развукли активисти.

У једној од таквих кућа сам рођен и ја.

Отац је однекуд пронашао Песмарицу. Тако сам звао ту књигу. Можда је она имала и неки наслов, али га ја нисам примећивао, па као да није ни постојао. Једноставно — Песмарица.

А у Песмарици: песме о Марку Краљевићу, о ускоцима, о хајдуцима.

Мислио сам да на свету постоје само Срби и Турци и да ћемо ратовати док је света и века.

И они који су ми у минулом рату побили најбоље рођаке нису били Немци, усташе и комунисти, већ неки Турци којима није могао ништа ни Марко Краљевић ни Милош Обилић, ни Никац од Ровина ни Бајо Пивљанин. Тек ће се, мислио сам, родити јунак који ће растерати ту страшну и многобројну олош.

И нека будућа песмарица биће само о њему и његовим незамисливим мегданима.

Ко буде имао ту књигу, имаће и све друге које пожели.

Марсијал, ЕПИГРАМ 5.58

Сутра, кажеш, сутра ћеш почети да живиш, Сутра?
Кажи ми, Постумије, кад ће већ једном доћи то твоје сутра?
Колико је далеко, то твоје сутра? Где је? Откуд ће доћи?
Да ли се још крије код Персијанаца, или је у Арменији?
То твоје сутра, Постумије, старо је већ као Пријам.
За колико се, рецимо, може, то твоје сутра, да купи?
Сутра ћеш почети да живиш?
Данас већ почнеш, Постумије, доцкан је.
Мудар је онај који је живео јуче.

***

Cras te uicturum, cras dicis, Postume, semper:
dic mihi, cras istud, Postume, quando uenit?
Quam longe cras istud! ubi est? aut unde petendum?
Numquid apud Parthos Armeniosque latet?
Iam cras istud habet Priami uel Nestoris annos.
Cras istud quanti, dic mihi, possit emi?
Cras uiues? Hodie iam uiuere, Postume, serum est:
ille sapit quisquis, Postume, uixit heri.

IG нађена поезија

Нађена поезија према Војислав Деспотов, ЧЕКИЋ ТАУТОЛОГИЈЕ (парафразирано):

Као и у случају фотографије или радова Дишана и Ендија Ворхола, нађена поезија је издвајање парчића сирове цивилизације и излагање у оквирима препознавања уметничког дела и простора (рам, музеј), чиме се насликаном или просто изложеном предмету из свакодневнице придају мит и и функција уметничког дела. Поштује се један екстравагантан принцип: да је уметничко дело само оно што постоји; непостојеће творевине, смишљене у кабинету др Мабузеа, естетски су отпадак.

Преписивачи стварности почињу вредно да раде на изоловању комадића реалне околине те њиховом преформулисању у поетску реалност. Развојем штампарства и других медија омогућава се распрострирање различитих писаних порука које представљају пасивна поетска стања. Песник их потпаљује, активира; пронашавши их, локализује их и ре-интерпретира у „неочекиваном медију“: на хартији, на изложби, на профилу — ухваћеном поетском функцијом, издвајањем у поетски простор, он враћа једну активирану естетику тамо где је и настала, у свет, у град, на улице.

Скретање пажње на пасивну поетску општост цивилизације јесте, према томе, кључна радња НАЂЕНЕ ПОЕЗИЈЕ — сигнализирање испуњености околине уметничким делима која чекају да буду уметничка дела и која су се неопажено помирила са свакодневном, потрошачком и информативном свешћу.

Забрањено је играти се у лавиринту

Знак у париској Ботаничкој башти који је био надахњујућ за француске неоавангардисте (летристе и ситуационисте), одн. за њихова размишљања о психогеографији.

Иван Шчеглов је са 19 година, под псеудонимом Gilles Ivain, написао „Правила новог урбанизма“. Година је 1953. а у тексту је зачета идеја психогеографије.

Сви градови су геолошке творевине. Не можемо да направимо ни три корака а да се не сусретнемо са утварама које су легенде овенчале славом. Крећемо се омеђеним пределом, чији нас репери непрестано вуку у прошлост. Из понеког неочекиваног угла, крајичком ока, за тренутак успевамо да доживимо простор на изворан начин, али то виђење остаје фрагментарно. Требало би га потражити на магичним местима, у народним бајкама и надреалистичким текстовима.

Архитектура је најједноставнији начин артикулације времена и простора, модулације стварности, буђења снова.

Наш пројекат би се могао упоредити са кинеским и јапанским вртовима, у којима насликани предмети делују као прави, или можда са смешним лавиринтом у Ботаничкој башти, на чијем улазу се налази будаласти натпис, који је очигледно срочио неко коме је сврака попила мозак: ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Идуће године (1954), неко у тексту „Одговор на анкету белгијске надреалистичке групе: Какво значење придајете речи поезија?“:

Поезија почива у форми градова. Зато ћемо конструисати запањујуће градске структуре. Нова лепота извираће ИЗ СИТУАЦИЈА, што значи да ће бити пролазна и проживљена.

Исте године, часопис „Потлач“, весник Летристичке Интернационале, цртица под насловом „Незапослена Аријадна“:

Довољан је само поглед да би се уочили картезијански нацрт такозваног „лавиринта“ у Ботаничкој башти и следећи знак упозорења:

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ИГРАТИ СЕ У ЛАВИРИНТУ.

Ништа не сажима боље дух ове цивилизације. Исте оне које ћемо сасвим уништити.

(Градац, Ситуационистичка интернационала, бр. 165, 166, 167, 2008).

Рачунарска књижевност, Твитер лектира и Ars combinatoria

Скуп: Питања књижевности у доба транс- и постхуманизма. Институт за књижевност и уметност, 2022.

Причом о компјутерски генерисаној књижевности улазимо у дубоко и тешко одредиво поље.

Из два разлога.

Прво, такозвана компјутерска или програмирана књижевност — термини су неугодни и о њима ћемо ускоро причати — представља мање истражено поље књижевности.

Посао је отежан због тога што изучавање овог поља захтева познавање, или бар наклоност, савременим информационим технологијама и умећу програмирања.

Потом, дела такве „рачунарске књижевности“ не поседују традиционалне канале објављивања.

Ретке су издавачке куће или класична издања таквих дела, већ она углавном постоје у искључиво дигиталном облику, у читавом океану независних аутора и незваничних издања.

У питању је права субкултура.

Уколико нисте део тога, уколико немате неку тачку уласка, тешко је снаћи се у том, као што рекох, океану.

Објављује се свашта, на све стране, на сајтовима и платформама, без критичког или теоријског уоквиравања које би било нека врста водича за читаоце.

Али шта је „рачунарски генерисана књижевност“?

У питању су књижевна дела која настају уз помоћ, условно говорећи, рачунара, као неке врсте секундарног творца у производњи књижевног текста.

Процес иде отприлике овако.

Наставите читање →

Промоција збирке песама ПОВРЕДА БЕЛИНЕ Бојане Стојановић Пантовић (2022, НС)

Промоција нове збирке пеозије моје драге професорке Бојане Стојановић Пантовић, ПОВРЕДА БЕЛИНЕ (2021, КЦНС). Вече је било у оквиру серијала КЦНС КЊИГОМАТ, који води сјајна Мирјана Фрау Гардиновачки (прва слева), водитељка овог догађаја где су говориле још Владислава Гордић Петковић — која ми је скоро великодушно позајмила своју тезу о Рејмонду Карверу, СИНТАКСУ ТИШИНЕ (1995), коју нигде другде нисам успео да пронађем — и Јелену Марићевић Балаћ, ауторка поговора издања. Пето присуство на слици је Катарина Пантовић, која је како сам начуо недавано положила вожњу и чија је нова поезија такође још топла од штампе (РИТУАЛ ПРЕД СПАВАЊЕ, Суматра).

На сусрет сам дошао као лош ђак јер књигу нисам имао у рукама. Промоција је урадила посао и навукла ме на дело већ током живе приче & рецитовања. Проф. БСП се између осталог бави изузетним истраживањем „прозаида“, одн. песама у прози, страшно занимљивог књижевног облика. Као и сличне прелазне врсте, прозаиде су андерграунд; сећам се да сам их гутао као клинац, чак их и писао, али где да данас налетите на њих? ПОВРЕДУ БЕЛИНЕ једна таква прозаида затвара. Ствар се зове „Доба неолита“. Навучен сам. БСП у поезији прати линију експресионистичких песника попут Георга Тракла, воли затворене и криптичне стихове, а поезија је сама исповедна, свакодневна, са медитацијама у правцу мита, књижевности, уметности. Према речима песникиње, ово је збирка о забораву; претходне су биле о сећању, а ова је о томе како је писати о забораву. Да ми драга професорка није поклонина примерак, украо бих га.

Крајња тачка на њеном северу

Кад год сам живео у Берлину, ја сам, често, прелазио у Данску и једном сам ишао од места до места, старим железницама, поред мора, све до крајње тачке на њеном северу. Тамо, у Скагену, из хотела, излазио сам, по песку, све дотле, док не би нестао у мору. Тада сам спазио на спруду једно сломљено, галебово крило, које сам, за успомену, фотографисао. Када сам изазвао негатив, нађох, да сам, на тој слици, снимио и своју сенку. Случајно.

Милош Црњански, КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА („Римске ноћи и дани“)

Натапање хумора неподношљивом тугом

Тешко ми је од скора да о причама Бранка Ћопића размишљам одвојено од мисли о његовој смрти. Надам се да ћу у једном тренутку наићи на неки његов поузддани дневник који ће можда бацити светло на нешто, али знам да није право тражити такву врсту разрешења, од било кога. МАГАРЕЋЕ ГОДИНЕ изгледају као цртаћ; Ћопић је, руку дајем, гледао Душка Дугоушка пре него што је писао сцене комичног хипернасиља међу ликовима. Али БЋ чини и једну за читаоца гадну ствар: страшан је емотивни шок када, у тренутку, скочимо из смешне приче о дечијим несташлуцима, у сцену у будућности, током битке за Бихаћ, где иста деца, сада младићи, гину у рату. На темељном људском нивоу то заврне душу. Призор је оксиморонски, гротескан: у глави нам се мешају призори невиних клинаца, по приказаном сличним јунацима из Looney Tunesa, са сликом њиховог страдања. Такве скокове у будућност искористио је Стивен Кинг, неколико десетлећа после Ћопића, у новели THE BODY, те филмској адаптацији исте STAND BY ME.

Цијелу књигу обавија атмосфера меланколије и оне тешке, ољуђене туге, која човјекову животу и дјетињству даје сав смисао, иако је његов живот сачињен од све самих хумористичких гегова. Натапање хумора неподношљивом тугом основа је књижевних стратегија Бранка Ћопића. Ако смо одрасли у тужне људе, овај је писац за то најзаслужнији.

Миљенко Јерговић, „Дуле Дабић Хајдук“

Младен Јаковљевић, ИЗБЛЕДЕЛЕ ДУШЕ (2019, Академска књига)

Knjigu morao uzeti jer ju je napisao Mladen Jakovljević. Upoznao sam ga prvo preko njegove disertacije & ostalih radova o američkoj postmodernoj fantastici Tomasa Pinčona i Filipa K. Dika (doktorat je objavio pod nazivom ALTERNATIVNE STVARNOSTI FILIPA K. DIKA; 2015, Everest). Drugi put sam ga upoznao preko njegovog prevoda, inače prvog na srpskom, za prevod teškog aliterativnog engleskog srednjovekovnog speva SER GAVEJN I ZELENI VITEZ (2019, Matica srpska). Treći put sam ga upoznao preko njegovog epsko-fantazijskog romana VRATA SUMRAKA (2014, Everest), a sada ga opet upoznajem u ovom romanu (2019, Akademska knjiga). Čoveka, znači, četiri puta srećem, svaki put u drugačijem projektu.

IZBLEDELE DUŠE dve su paralelne priče: o momku koji se budi u svetu mrtvih, te o popu sa tajnovitom prošlošću koji istovremeno, u svetu živih, sumnja da se u njegovom zabačenom selu, početkom XIX veka, otvaraju prolazi između ovog i onog sveta. Razgovetno napisan, sa jasnim karakterizacijama, roman je sličan omladinskom (YA) delu, izuzimajući krvničke psovke na zapadnosrpskom dijalektu. Iz drugih uglova, ovo je i horor priča, istorijska avantura i — meni omiljena varijanta — okultni krimić, sa popom kao demonološkim detektivom u stilu Konstantina, Dilana Doga ili Helboja. Mladić koji se budi u ukletoj dimenziji mrtvih je jedan monomitski junak: zbunjen, mlad, neiskusan; sa neobičnim moćima kojima se ne zna poreklo; on mora spoznati tajne neobičnog sveta u kome se obreo kako bi ga savladao, i kako bi usput naučio nešto o sebi — za početak, kako je uopšte preminuo, i zašto nije, kao posmrtna duša, otišao tamo Gde Treba.

O smrti se u ovom romanu govori onako kako se smrt inače ublažava u dečijim delima (KNJIGA O GROBLjU, KOKO, DUŠA): ne samo da smrt nije konačna i da postoji život posle, već je moguće sa tim životom stupiti u razgovor. Tu je ključni zaplet i, da kažem, metafizička zavrzlama IZBLEDELIH DUŠA. Zagrobni život u kojem se obreo glavni junak nije PRAVI život posle smrti, već nekakva tamna međustanica, odsečena i od zemlje živih i od preminulih predaka. Junaci ovu nevolju moraju razrešiti. Sklanjam u stranu odrednice o hororu, avanturi, bajci. Uvodni piščev komentar, na početku knjige, otkriva intimnu bol, toplinu i nadu. Pisan samoterapeutski, kao alegorija koja procesuira lični gubitak kroz fantastičnu priču ovaj roman dolazi, srećom, do sjajnih misli i ne podleže očaju. Romani za decu smrt ne ublažavaju, već o njoj govore onako kako smo je oduvek, od paleolitskih šamana, shvatali: ona nije kraj, i postoji otvorena komunikacija — dušom, osećanjem, osećajem, magijom, ritualom, intuicijom — sa dragim ljudima sa druge strane magle.