Kontrastovi prevodi ZEMLJOMORJA Ursule LeGvin (2018; LeGuin, EARTHSEA) identični su starim Polarisovim/Familetovim prevodima Sonje Janoski* i Mirjane Živković (1988, 2002). Sve originalne delove ove tetralogije prevela je u Kontrastu, prema impresumu, Mia Kefer / Mia Pfefer / Mirjana Kefer (u knjigama i na sajtu izdavača navodi se nekoliko verzija imena). Izuzev povremenih interpunkcijskih intervencija, retkih leksičkih dorada i ispravki kucačkih grešaka, prevodi su u potpunosti prekopirani iz ranijih izdanja.

        O ranijim malverzacijama i kiksevima izdavačke kuće Kontrast sa prevodima pisali su (može se izguglati):

— Muharem Bazdulj, „Vinaver(i) iz Klaoničke ulice“, Politika; tekst je o plagijatima starijih prevoda nekih klasičnih dela koje je nepotpisane ili drugačije potpisane Kontrast objavljivao kao svoje.

— Drinka Gojković, „Jesmo li izgubili ESTETIKU OTPORA?“, Vreme; reagovanje na vrlo loš prevod remek-dela savremene nemačke proze, ESTETIKE OTPORA Petera Vajsa (Peter Weiss, DIE ÄSTHETIK DES WIDERSTANDS, 1975) sa pratećom analizom najgrđe prevedenih delova.

  

 

Mirjana Živković je izuzetna prevoditeljka uz čije sam radove odrastao. ZEMLJOMORJE ili MESIJA DINE su mi zbog njenog toplog, meditativnog i nepretenciozno maštovitog stila prevoda i danas među omiljenim fantazijskim štivima. Sa Sonjom Janoski i njenim prevodima skoro eksperimentalnih dela Džefa Vandermera (VENIS U PODZEMLJU, 2003, Moć knjige) i Pola di Filipa (GODINA U LINEARNOM GRADU, 2003, Moć knjige) upoznao sam se i zavoleo alternativnu fantastiku. U istoj ediciji objavljen je i roman STANICA PERDIDO Čajne Mjevila (China Mieville, PERDIDO STREET STATION, 2000, Macmillan; 2003, Moć knjige), za tadašnjeg mene čudo neviđeno pisano mešavinom kiberpankovskog, viktorijanskog i majakovskolikog jezika — knjigu je takođe prevela Mirjana Živković. Do dana današnjeg je ovo delo u mojem TOP10 bez obzira na raspoloženje i lelujanja u ukusu. Hoću reći: prevodi su umetnička dela, a MŽ i SJ su velemajstorke. Ukrasti od njih je je zločin ništa manji od nalepljivanja tuđeg imena na SEOBE i HAMLET.

  

____
* U Familetovim izdanjima je potpisana kao Sonja Jankovski.

Uživam trenutno u HOLLY (2023, Scribner), najnovijem krimi romanu Stivena Kinga, između ostalog zbog negativaca. Ubice u ovom delu su dopadljiv, stariji bračni par univerzitetskih profesora — profesorka književnosti i kreativnog pisanja & profesor emeritus biologije — koji svoje žrtve, obično studente i kolege, mame, zarobljavaju, muče i čereče u svojoj lepoj viktorijanskoj kući blizu fakulteta. Ova premisa mi se strašno sviđa. Preko glave su mi se popeli likovi profesora književnosti u modernim filmovima, serijama i prozi koji večito pate od kriza srednjih godina, enuija, problema sa nepriznatošću, erektilnih disfunkcija, snova o tome da postanu šefovi katedre, raspadajućih brakova, studentskih afera i izgaranja od želje da napišu roman ili zbirku madrigala ili štaveć. Šta smo mi književnici bogu zgrešili pa nas uvek predstavljaju kao njanjave i iritantno melahnolične? Zašto neko ne napravi seriju o krizi identiteta profesora tehničkog ili fizike?

Elem, više se pronalazim u liku Kingovih profesora. Njihove životne muke svakodnevnije su prirode, pa im probleme ne nanose duševni izazovi, već reuma, artritis, išijas, bolna kolena i upaljeni kukovi. Kako bi ublažili sve jače bolove svojih krhkih, penzionerskih tela, udružuju snage (dugo su u braku i vrlo su skladni partneri) i okreću se kanibalizmu — proždirući mozgove žrtvava, mažući njihovo salo na zglobove i t. sl. Ne podržavam ljudoždersku terapiju (držim se za sada kolagena), ali takve muke su mi ljudske i zanimljive.

 

Kafkologija je šou. Ovo pismo očajnog čitaoca PREOBRAŽAJA nalazi se kao epigraf u: Mark M. Anderson (ed.), Susan Bernofsky (trans.), A NORTON CRITICAL EDITION: FRANC KAFKA, THE METAMORPHOSIS, 2016, W. W. Norton & Company. Pismo je na engleski prevela pomenuta S. Bernofski a prvobitno je objavljeno u: Oxforder Quartheft 17 (Die Verwandlung), ed. Roland Reuss & Peter Staengle, 2003, Stroemfeld.

Veliki sam spiskoljubac i moj novi simpy je sadržaj zbirke DIVLJI IRIS američke pesnikinje Luiz Glik (prev. Alen Bešić, 2023, Kontrast; Louise Glück, THE WILD IRIS, 1992, The Ecco Press). Mogu ovu divotu razgledati do besvesti. Sviđaju mi se nazivi biljaka & ponavljanja crkvenih službi. Kao da su predamnom raspored molitava i herbarijum u istoj neobjašnjivoj tabeli.

Čitam DNEVNIK ANE FRANK prvi put posle detinjstva i sve više bivam uveren da je smrt mlade spisateljice ovog dela jedna od najvećih ne samo ljudskih, već i književnih tragedija modernog doba. Da Ana Frank nije stradala u Holokaustu, bila bi jedna od velikih autorki XX veka. Fasciniran sam da je ova introspektivna, ranjiva, samoironična, ljudska i neverovatno obzervantna ispovest napisana od strane deteta koje nije doživelo šesnaesti rođendan. Ana je vatra živa & svojim starmalim umom i britkim jezikom nikom ne ostaje dužna (kao i svaka inteligetna i verbalno slobodna tinejdžerka); ali je u duši čisto i pametno dete svesno tuđih bagova, a svojih još više. Osvešćena je ona da njena narav i svetonazori nekad vode pravo u destrukciju, ali nešto u podjednakoj meri goblinsko i viteško u njoj i dalje tera napred. Tu nastaju njene male interpersonalne adolescentske tragedijice i razdori sa drugima. Neke stvari pošten čovek ne može da oćuti, a Anu posebno povređuju fejkeri, zatucani, dvolični i neempate. Sam uvod u DNEVNIK svedoči da je Ana posedovala emotivnu inteligenciju i želju za ljudskim vezama kakvu mnogi ne razviju ni do srednjeg životnog doba. Plus: spisateljsku veštinu da svoj unutrašnji glas zapisuje vešto, harizmatično i iskreno. Ostali smo bez ko zna koliko Aninih remek-dela.

Dua Lipa ima svoj čitalački klub & ovo joj je trenutni TBR. Čitalački klub odvija se na njenoj njuzleter platformi Service95, a knjigama se posvećuje maestralna pažnja: osim Lipinih utisaka o pročitanom, na sajtu se svakog meseca objavljuju intervjui sa piscima dela koje se čita, potom gostujući eseji o tekućoj knjizi/temi, muzičke plejliste inspirisane delom ili „saundtrekovi za pisanje“ koje kuriraju sami autori i autorke, te neformalniji razgovori sa stvaraocima (šta jedu? šta čitaju? šta slušaju/gledaju?). Za svaku se knjigu tako priređuje mali književni festival. Platforma je kao što se vidi namenjena i posvećenijim čitaocima — onima koje zanimaju dublji književnokritički uvidi — i onima koji bi samo da čituckaju i vajbuju uz zanimljive citate, književne tračeve i fotogenične korice. Oba su kul. Trenutno Dua Lipa čita britansku spisateljicu Malorie Blackman i prvi deo njenog serijala špekulativne antirasističke i antikolonijalne proze NOUGHTS AND CROSSES (2001, Random House).

Elem Lipin spisak čitanja. DFW-a obožavam i jedan je od pisaca koji su mi toliko srcu bliski da o njemu dosađujem ne samo Jovani, prijateljima, komšijama, kumovima i rodbini, već i studentima (na više kurseva). Andergraund Nabokov je takođe lud izbor za letnje čitanje. Sjajno bi bilo i da Dua Lipa koristi svoje ime & ugled za promociju Marka Vidojkovića i Sare Džej Mas, ali bog joj sreće dao za pametan projekat koji će duševno obogatiti nemali broj njenih obožavalaca i drugih pratioca Service95.

Na neka se dela Dua Lipine Summer 2024 Lektire mogu baciti i srpskojezični čitaoci:

1. Dejvid Foster Volas, KRATKI RAZGOVORI SA OGAVNIM MUŠKARCIMA, prev. Igor Cvijanović, 2013, Agora.

2. Vladimir Nabokov, SMEH U TAMI: najnovije izdanje je Dereta, 2021, prev. Bojana Vujin.

4. Nova knjiga Tomija Orandža nije prevedena na srpski, ali jeste njegov prvenac: TAMO TAMO (THERE THERE), prev. Stefan Piper, 2019, Darma.

5. Nema u ovom trenutku ni prevoda nove knjige američke spisateljice tamilskog porekla Vasugi Vasante Ganešanantan, ali je prevedena njena LOVE MARRIAGE: BRAK IZ LJUBAVI, prev. Mirjana Đukić-Vlahović, 2009, Stylos. (Koga zanima šrilankanska književnost & književne teme neće se pokajati ako baci pogled na dobitnika Bukerove nagrade 2022: Šehan Karanatilaka, SEDAM MESECI MALIJA ALMEIDE, prev. Aleksandra Milajić, 2023, Tea books.)

Nekoliko crtica o dvadesetovekovnom engleskom pesniku Vistanu Hju Odnu (Wystan Hugh Auden), jer sam jutros naleteo na njegovu zamisao o programu kreativnog pisanja poezije. Ideja mu je nenormalna (kome su potrebni normalni kursevi pisanja?), ali otom potom. V. H. Odnova pesma „Muzej lepih umetnosti“, jedna od prisutnijih u antologijama engleskojezične poezije XX veka, jedna mi je od omiljenih i pomogla mi je u nekim teškim vremenima. Volim pesnike koji kombinuju klasične oblike stiha/strofe, tradicionalnu metriku i rime, i visoke teme istorije umetnosti, sa slobodnim stihom i savremenim forama, fazonima, fintama i izmotavanjima. Mislim na stvari poput ČETIRI KANONA Ivana V. Lalića, gde se među pesmama koje oponašaju hiljadugodišnje molitvene žanrove vizantijske književnosti nalaze i ovakvi stihovi: „Jajoglavi Satana ima lični kompjuter / Od deset gigabajta, uz pomoć kojeg mi kroji / Kapu po svojoj meri (…)“. (Godine 1995, kada su ove pesme nastale, deset gigabajta bila je nemoguća količina računarske memorije.)

Zadrt sam po pitanju današnje poezije. Ukus mi je ograničen. Osim ako autori i autorke nisu samosveni neoavangardni umetnici koji depoetizacijom znaju napraviti strašno zezanje, pesme koje su proizvoljne, lenje, očigledne, aforistične, nemaštovite i namerno siromašne me ne pokreću. No me interesa ukoliko pesnik/inja od jezičkih alata koriste samo ENTER, a ne znaju šta je trohej. Odnova poezija mi se sviđa jer u njoj nalazim veliko majstorstvo misli i izraza, odn. posvećenost da se svaki zarez i slog u pesmi uobliče. Nisam kao čitalac opsednut apstrakcijama književne forme — nije roman dobar samo zato što je prstenast, nije pesma lepa samo zato što je sonet, i tako dalje — ali ako poezija nije događaj jezika, kome to treba?

Crtice:

— V. H. Odn pratio je rigorozan radni raspored. Ustajanje u 6:00, kafa, ukrštenica, pa rad na pesmama od 7:00 do 11:30. Prezirao je rad noću i smatrao je da uveče rade samo (citiram) Hitleri. Radio je i malo posle ručka, ali nikada posle 18:30. Nakon toga je častio sebe, i eventualne goste u kući, snažnim votka martinijem. Odlazak na spavanje: ne posle 23:00. U penzionerskim danima legao je već u devet.

— Prema rečima prijatelja, svaki delić Odnovog života — obroci, spavanje, pisanje, kupovina — bio je isplaniran u minut. Pesnik je tokom dana stalno proveravao ručni sat. Kako bi održao energiju i usredsređenost u tako strogom rasporedu, Odn se dopingovao. Kako se navodi u sjajnoj knjizi Mejsona Karija iz koje crpim ove podatke, DAILY RITUALS: HOW ARTISTS WORK (Mason Currey, 2013, Knopf), Odn je svakog jutra uzimao amfetamine „kao što drugi uzimaju vitamine“. Njegove skladne pesme, čije mi čitanje umiruje BPM za desetak otkucaja, pisane su na spidu. Uveče je, kako bi mogao da zaspi, uzimao kontradozu sedativa. Ovakvu suplementaciju, koju je Odn nazivao „svojim hemijskim životom“ („my chemical life“), pesnik je uzimao nekoliko decenija, prestajući tek kada je njegovo telo počelo da razvija otpornost i time umanjuje efekat tableta.

— Kada ga je jedan novinar pohvalio kako njegove pesme zvuče tako autentično, lagodno i prirodno kao da su napisane iz prve, Odn se naljutio i odgovorio: „Znaš li koliko moram da rintam da bi tebi pesma zvučala kao da je napisana iz prve?“. Nemam pojma gde sam ovo pročitao.

— Picrel je Odnov idealni program kreativnog pisanja poezije. Slika je sa Tvitera, a odlomak je iz Odnovog eseja „The Poet and the City“, gde se mogu pročitati još neke pametne stvari. Da se u poeziju razumem kao što se ne razumem, zaveo bih na svom programu pisanja isti teror. Polaznicima bih mozak ispirao klasičnom retorikom; terao bih ih da, praveći lične pesmarice omiljenih pesama drugih stvaralaca, troše sveske i sveske; repozitorije bih zatrpao enciklopedijama, pregledima i udžbenicima o svakoj temi osim knjievnosti i književne kritike, od bitkoina do meteorologije. Tačka (5) toliko je lepa & pametna zamisao da mi se duša cepa što polaznicima Izviiskre ne možemo da damo po mače ili makar orhidejicu na početku svake radionice. Možda nešto smislimo za jesenju sesiju 2024.